Mилина, брате, милина

Брате, Вуче Караџићу, мислим, ово-оно, тотална смарачина... Не разумеш, а?! Е, па и ми се овде све мање разумемо, шта да ти радим.

Али, уколико заиста постоји рај, а ти кроз неко његово прозорче гледаш на нас, молим те зажмури и стави вату у уши, док ово не прође...

Како шта, брате, Вуче, тебра?! Па, ово кулирање... Језички смор, цимање, бедак...

Мис’им, својим животним делом си замало упропастио наше животе, али провалили смо те, Вуче, муњо, и прозрели твоје кукавичје јаје од 30 слова, оне форе с речницима од по двадесет и нешто хиљада речи, батицу Филипа Вишњића, епику, лирику и остали хаос и тренс...

Нас си хтео да мошираш (превариш, је ли)?! Ђани (види) сад како „нормално” функционишемо и са упола мање слова и три пута мање речи?.. Фрка, а?!

– Како, вероватно се питаш гледајући збуњено у Доситеја, Лукијана и Копитара?! Лако, матори, лако. Баталили смо залудно читање књига, заборавили на нормалну међуљудску комуникацију, једни другима умногоме постали душмани и да видиш како је све дошло на своје...

Децу да нам чујеш – милина, брате, милина. Мумлају, а све се разумеју.

У њиховој интерпретацији би „На Дрини ћуприја” стала на три стране, са све предговором, поговором и белешком о аутору.

– Сигде?

– Е’о!

– Шљакаш ћуприју?

– Аааа, физикалија, бедак!

– Лош ти фазон, Мехмед пашо... Зипа (пази ) да не рокнеш у Дрину, ахахахаха...

Крај!

Деца данас ангажовано блеје код коња, иду на фука, креативно сањаре о великој лови и мудро избегавају рад. Јер,то што је створило човека лако може и да га уништи – зато, воздра (здраво) рад!

Осим, наравно, ако није неки менаџерски, консалтинг, или паблик рилејшн, али сумњам да разумеш шта хоћу да ти жемка (кажем).

Ценим да си ме пратио, или што инстант елоквентна омладина каже: „испоштовао” до оног „брате, Вуче”, с почетка текста...

Елем, илити, ђидо лома мова (дођи мало вамо), у принципу је твоја срећа што ниси данас овде, иначе, зна се – склекови за казну на сред Трга Републике! По два за свако слово, ал’ да пазиш да ти фесић не падне с главе...

Једноставно, брате Вуле, Вуки, колико си био несхваћен у своје време, ништа боље среће ниси ни у ово наше невреме.

Ако ти је за утеху, поручи славним песницима и осталој књижевној братији да се немају због чега задовољно смешкат. Читамо само јеловнике, карте пића, СМС поруке и тикете спортских кладионица!

Претпостављам да до вас не стиже ова наша београдска штампа (мада је дистрибуција, кажу, узнапредовала), нека скорашња истраживања веле да 50 одсто овдашњих средњошколаца није књигу узело у руке, 20 одсто редовно чита понешто, док онај ресто углас одговара да су им омиљена штива: Ана Карењина и „нешто од Достојевског” (то ваљда остављају на слободну вољу анкетару да допише?!)...

Да те не лажем, али чини ми се да је на недавно завршеном Сајму књига најпродаванија била пљескавица...

Највећи живи песници сабрани су у неколико забавно-музичких емисија такмичарског карактера, у извођењу појаца и приповедача који викендом, углавном, описмењују исељеништво по западној Европи, па нам у два редовна и неколико репризних термина усхићено причају о томе... Доживели су да их преводе на многе светске језике, а понајвише – на српски...

А, што се твог, горепоменутог, пајтоса, Филипа Вишњића, тиче, вероватно би данас седео негде на степеништу подземног пролаза на Зеленом венцу и за неког газду сабирао ситнину?

Што, опет, и није тако лоше, с обзиром да би ти стајао у градском превозу, брате. Џаба штула, џаба седи брци: ко пре столици – његова столица... Имао си у некој збирци и ту пословицу, зар не?!

Ето, толико од мене бата Вуче. Ај сад воздра и поздрави бата Гошање (Његоша).

И, да, ако сте за неку блејку – цимните, па се ђанимо ко’ коња...