Смех у Срба
У души нашег човека од искона је запретана одлика да смехом и шалом испрати људске настраности и глупости, да се наруга моћнику и бирократи, да се подсмехне препотентном „мушкарчини”, да превари преваранта, да слаже лажова, да покраде лопова, да подвали подвалаџији, да надмудри паметњаковића, да насамари лицемера, да се исплази улизици, да поклони будилник лењивцу, да извуче новац од тврдице.
Шали се наш човек у најразличитијим животним ситуацијама: и кад има и кад нема, и у миру и у рату, и на њиви и у кревету, и у болници и на гробљу, и у затвору и на вешалима. Смеје се кад му је добро јер му је до весеља; смеје се кад му је лоше да отера тугу; смеје се из ината непријатељима, а да би се радовали пријатељи; смеје се до суза, до жучи, до крви. У наш народни виц смештени су најразличитији ликови: поп и црквењак, еро и Турчин, владар и сељак, Лала и Соса, Пироћанац и Лесковчанин, шабачка чивија и ваљевска подвала...
Чедо Недељковић,
професор у пензији
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


