Смех у Ср­ба

У ду­ши на­шег чо­ве­ка од иско­на је за­пре­та­на од­ли­ка да сме­хом и ша­лом ис­пра­ти људ­ске на­стра­но­сти и глу­по­сти, да се на­ру­га моћ­ни­ку и би­ро­кра­ти, да се под­смех­не пре­по­тент­ном „му­шкар­чи­ни”, да пре­ва­ри пре­ва­ран­та, да сла­же ла­жо­ва, да по­кра­де ло­по­ва, да под­ва­ли под­ва­ла­џи­ји, да над­му­дри па­мет­ња­ко­ви­ћа, да на­са­ма­ри ли­це­ме­ра, да се ис­пла­зи ули­зи­ци, да по­кло­ни бу­дил­ник ле­њив­цу, да из­ву­че но­вац од твр­ди­це.

Ша­ли се наш чо­век у нај­ра­зли­чи­ти­јим жи­вот­ним си­ту­а­ци­ја­ма: и кад има и кад не­ма, и у ми­ру и у ра­ту, и на њи­ви и у кре­ве­ту, и у бол­ни­ци и на гро­бљу, и у за­тво­ру и на ве­ша­ли­ма. Сме­је се кад му је до­бро јер му је до ве­се­ља; сме­је се кад му је ло­ше да оте­ра ту­гу; сме­је се из ина­та не­при­ја­те­љи­ма, а да би се ра­до­ва­ли при­ја­те­љи; сме­је се до су­за, до жу­чи, до кр­ви. У наш на­род­ни виц сме­ште­ни су нај­ра­зли­чи­ти­ји ли­ко­ви: поп и цр­кве­њак, еро и Тур­чин, вла­дар и се­љак, Ла­ла и Со­са, Пи­ро­ћа­нац и Ле­сков­ча­нин, ша­бач­ка чи­ви­ја и ва­љев­ска под­ва­ла...

Че­до Не­дељ­ко­вић,

про­фе­сор у пен­зи­ји