Суд поново постаје господар доказног поступка

Тужилачка истрага у нашој земљи добиће неку врсту судског надзора, а главни претрес поново би се одвијао уз нешто активнију улогу суда у извођењу доказа. То су кључне измене које су предложене у Законику о кривичном поступку (ЗКП), о којима је јавна расправа завршена 1. новембра.

Професор др Милан Шкулић, који на Правном факултету Универзитета у Београду предаје студентима Кривично процесно право, већ годинама је указивао да није добро што је наша земља ЗКП-ом из 2011. године, чија је потпуна примена почела 2013. године, увела један хибридни модел кривичног поступка – бизарну мешавину традиционалног европскоконтиненталног и англосаксонског начина вођења поступка.

Као судија Уставног суда Србије, професор Шкулић није могао да учествује у радној групи која је радила на изменама и допунама ЗКП-а, али је често у медијима и на стручним скуповима указивао на проблеме које је нови, сада већ стари, ЗКП изазивао у пракси.

Начело истине је формално напуштено у нашем кривичном поступку, јер суд нема дужност да утврђује истину, већ да оцењује доказе које су тужилаштво и одбрана изнели у „доказном двобоју” у судници. Терет доказивања оптужбе је на тужиоцу, а суд изводи доказе на предлог странака. То међутим није спроведено на консеквентан начин и потпуно доследно, што у ствари значајно побољшава праксу у односу на оно што су потенцијално замислили „творци” таквог законског концепта.

– Могли смо само да претпоставимо да ће у пракси кривични суд ипак тежити истини или чак покушати да утврди истину у кривичном поступку, јер се против првостепене одлуке суда може поднети жалба због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, дакле због неистине, односно неистинитог или непотпуно истинито утврђеног чињеничног стања. Како суд одговара за своју пресуду, он је начелно заинтересован да она опстане у евентуалном жалбеном поступку, те ће и због тога, по логици ствари, увек тежити да се у кривичном поступку утврди потпуно и тачно чињенично стање, односно да се – утврди истина. Стога у нашем кривичном поступку и даље у пракси делује начело истине, али ипак на један битно лимитиран начин – каже професор Шкулић.

Подсећа да је у континенталној Европи суд, по правилу, суверени и неприкосновени „господар” доказног поступка, без обзира на то што странке располажу одговарајућом доказном иницијативом и у одређеној мери могу учествовати и у извођењу доказа. Тако је у Немачкој, Аустрији, Француској, као и у свим државама некадашње СФРЈ, осим у Македонији. У Републици Српској и у БиХ, где је прво уведена тужилачка истрага, опстало је начело истине, Хрватска је једног момента то начело значајно лимитирала, али га је брзо вратила у свој кривични поступак, а Словенија свој ЗКП никада није битно ни мењала, он је врло сличан ономе који је важио још у СФРЈ.

Са друге стране, типичан страначки и чист адверзијални (англосаксонски) поступак, уз потпуно доказно пасивизирање суда, подразумева и поротно суђење. Само тада доказни двобој странака уопште и има смисла. У таквом кривичном поступку докази изведени у истрази искључиво служе да поткрепе оптужницу и не могу се потом, непосредно користити на поротном суђењу, када све у доказном смислу почиње испочетка, а наравно, поротници и суд немају било какав увид у списе предмета из истраге.

– Лимитирање доказне улоге суда ипак није консеквентно спроведено, па тако на пример суд има могућност да активно учествује у испитивању сведока на главном претресу, те својим питањима може да се умеша, било у основно, било у унакрсно или допунско испитивање сведока, без обзира што те видове испитивања примарно спроводе странке, односно друга лица која поступају у оквирима страначких функција, као што су бранилац у оквиру функције одбране, односно пуномоћник оштећеног као тужиоца или приватног тужиоца – објашњава др Шкулић, који истиче и да је то на пример незамисливо у САД, што је још један разлог зашто наш садашњи кривични поступак није некакав амерички тип кривичног поступка, већ представља чудан бућкуриш елемената англосаксонског поступка и онога што је типично у континенталној Европи.

Истина би увек морала бити циљ кривичног поступка у правној држави која се одликује владавином права. Докле год постоји могућност подношења жалбе због неистине или непотпуно утврђене истине, тј. због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, суд мора, истиче професор, имати могућност да и сам, када је потребно, чак и мимо иницијативе странака у поступку, изводи потребне доказе. То би, према предложеним изменама, сада била и обавеза суда.

– Материјална истина је као термин настала у немачком кривичном поступку и не тиче се неке идеалне или идеалистичке истине, као што се то некада код нас објашњава, вероватно под утицајем некадашњих лекција из марксизма, већ се ради о ономе што суд утврди као истину, на основу доказа које је извео у складу са начелом слободне оцене доказа. Начело истине постоји, далеко израженије него код нас, чак и у САД. На пример, већ се у другом члану Савезних правила о доказивању спомиње истина, тако што се утврђује да правила треба тумачити на начин који омогућава да се сазна истина и донесе правична одлука – наводи др Шкулић.

Сведок у кривичном поступку увек ће бити опоменут да је дужан да говори истину и да не сме ништа да прећути, а затим ће бити упозорен да давање лажног исказа представља кривично дело (члан 95). Када је реч о налазу и мишљењу вештака, орган поступка ће наредити да се вештачење понови ако је налаз нејасан, непотпун, погрешан, противречан или се појави сумња у његову истинитост.

– Дужност суда да у кривичном поступку утврди истину, односно да тежи њеном утврђивању, пре свега морала би да буде моралног и етичког карактера. Само када је потпуно уверен у истинитост утврђеног чињеничног стања, кривични суд би могао да „мирне савести” остварује своје право кажњавања онда када изриче одређену кривичну санкцију, што је право које у правној држави припада једино суду, или када обрнуто, у одговарајућој процесној форми, као што је то, на пример, ослобађајућа пресуда, констатује да у конкретном случају нема услова за манифестовање таквог ексклузивног права суда – објашњава др Милан Шкулић.

Најзад, Закон о судијама обавезује судије да пре ступања на функцију пред председником Народне скупштине, положе заклетву, а текст судијске заклетве гласи: „Заклињем се својом чашћу да ћу своју функцију вршити верно Уставу и закону, по најбољем знању и умећу и служити само истини и правди.” Дакле, истиче професор Шкулић, судија се и формално, чак у једном изразито симболичком и свечаном облику, изричито обавезује да служи истини.

Признање није довољно

Професор истиче да и у сада важећем нашем ЗКП-у постоји неколико правила која захтевају доказну активност по службеној дужности у правцу утврђивања истине. На пример, када окривљени призна да је учинио кривично дело, органи кривичног поступка су дужни да и даље прикупљају доказе о учиниоцу и кривичном делу ако постоји сумња у истинитост признања или је признање непотпуно, противречно или нејасно или ако је у супротности са другим доказима (члан 88 ЗКП).

Такође, приликом суочења окривљеног са сведоком или другим окривљеним, суд ће захтевати да они један другом понове своје исказе о свакој спорној околности и да расправљају о истинитости онога што су исказали (члан 89).