Нови прилози биографији Доналда Трампа

Врло често историјска дистанца мења перцепцију догађаја и опажања о личностима које су имали савременици. Изрека „историја је учитељица живота” односи се и на ту лонгитудиналну временску димензију. Након велике друге победе председника Трампа, у вртлогу размишљања о дневнополитичким и краткорочним импликацијама, почела је стидљиво да ми се мота по глави једна шира тема. Тема која је, морам да признам, у почетку звучала као научна фантастика или чак јерес, али ме је интелектуална радозналост натерала да преиспитам уврежена мишљења интелектуалних елита.

У незахвалном задатку да из угла данашњице пројектујем како би овај преломни тренутак у америчкој политици могао да буде перципиран за много година и покушам да одговорим на питање има ли шансе да њујоршки предузимач и ријалити звезда уђе у историју као један од великих америчких председника, ослонићу се на историјске аналогије и хладне чињенице. Запоставићу усијану реторику и Трампов контроверзни стил. Термин „велики амерички председници” генерално се односи на председнике САД који су надалеко познати по свом изузетном вођству и трансформативном утицају. Ту свакако спадају отац нације Вашингтон, затим Линколн, а скорији примери који се често наводе, иако су на супротним политичким половима, јесу Рузвелт (ФДР) и Реган. Иако је наизглед спорно, неко би рекао чак и неумесно поредити ова два великана с Трампом, неке аналогије морају изазвати интелектуални куриозитет. И поред тога што су они водили Америку током различитих ера, суочавали се с јединственим изазовима и имали различите приступе, већ има историчара који тврде да Трампов утицај на Републиканску партију и његово преобликовање америчке политике деле неке паралеле с трајним утицајима ФДР-а и Регана.

Можда данас звучи чудно, али и ФДР и Реган су у свом времену били контроверзне и поларизујуће фигуре, баш као Трамп данас. Добро се сећам како су 1980. године критичари доводили у питање Реганов интелект и разумевање сложених питања, згражајући се како је уопште могуће да један нижеразредни глумац постане председник. Листа његових гафова била је дугачка, као кад је изјавио да „дрвеће узрокује загађеност”. И за Регана и за Трампа интелектуалне елите и естаблишмент користили су идентичан атрибут – „није способан ни дорастао за председника”. Исти тај Реган победио је у хладном рату и ушао у пантеон славних председника. Још једна аналогија је да обојица све одлуке доносе сами и брзо, а имали су и готово идентичну судбину у првим предизборним кампањама, када су обојица победили иако су непосредно пре избора анкете показивале да су у знатном заостатку. Поређења с ФДР-ом могу да изазову још више контроверзе, јер је стилом и понашањем далеко од Трампа, али се и ту намећу неке сличности. Првенствено мислим на оптужбе за ауторитаризам. Покушај ФДР-а да „напакује” Врховни суд 1937. године изазвао је страхове да он покушава да концентрише власт у својим рукама. Предлажући да се повећа број судија како би он именовао своје истомишљенике, Рузвелт је узбунио оне који су сматрали да се понаша као диктатор. Ништа мање контроверзна није била ни његова Њу дил политика. Многи критичари, посебно конзервативци, оптужили су га за прекорачење уставних граница, чак користећи термин „империјално председниковање”. Не заборавимо да су његов дуг мандат и страх од ауторитарности довели до ограничења председниковања на осам година.

Аналогије ту не престају. Ево још неколико тачака поређења у смислу политике, стила руковођења и наслеђа. Прво, трансформативни утицај на своју партију. ФДР је трансформисао Демократску странку у коалицију која је подржавала социјално благостање, радничка права и економску интервенцију и натерао је да прихвати владу као средство за решавање економских неједнакости. Реган је редефинисао конзервативизам, наглашавајући ограничену владу, смањење пореза и јаку војску. Његова политика и харизматично вођство окупили су фискалне конзервативце, социјалне конзервативце и спољнополитичке јастребове, успостављајући „Реганову коалицију” која је деценијама утицала на Републиканску партију. Трамп је преобликовао ту „Добру стару партију” (ГОП) популистичком агендом „Направимо Америку поново великом”, фокусирајући се на контролу имиграције, трговински протекционизам и драстично мању интервенционистичку спољну политику. Такође је проширио привлачност ГОП-а међу бирачима радничке класе и фокусирао се на питања као што су национализам и осећања против естаблишмента, стварајући снажну базу унутар странке.

Даље, сва три председника фокусирала су се на економску политику. Рузвелтов Њу дил проширио је владину интервенцију у економији, с фокусом на отварање нових радних места, социјално осигурање и регулисање индустрије. Његова политика имала је циљ да реши економску неједнакост и спречи будуће депресије. Реган је био на другој страни спектра и следио економију „на страни понуде”, смањујући порезе и дерегулишући индустрије с уверењем да ће то стимулисати раст. Његова политика допринела је огромној економској експанзији која је преокренула суноврат из седамдесетих. Трамп је применио знатна смањења пореза и фокусирао се на дерегулацију. Његова администрација нагласила је економски раст и отварање нових радних места, постижући успехе у смањењу незапослености пре пандемије ковида 19. Његова трговинска политика, укључујући царине за Кину, има циљ да заштити америчку производњу. Звучи чудно, али сва три председника апеловала су на национализам и амерички идентитет. Рузвелтово вођство током Другог светског рата укључивало је окупљање Американаца око борбе против фашизма и за демократију. Његови разговори поред ватре подстакли су осећај националног јединства и отпорности током изазовних времена. Реган је пројектовао оптимистичку визију Америке као „светлећег града на брду”, промовишући патриотизам и веру у америчку изузетност. Његова реторика током хладног рата наглашавала је улогу Америке као лидера у слободном свету. Трампов слоган „Америка на првом месту” одражава популистички национализам, фокусирајући се на давање приоритета америчким интересима у односу на глобалне обавезе. Његове поруке биле су привлачне онима који су се осећали занемареним глобализацијом и културним променама, изазивајући осећај патриотизма усредсређеног на економски и културни суверенитет.

Можда најмеродавнији показатељ и улазница у „Кућу славних” јесте наслеђе, тј. трајни утицај. Наслеђе ФДР-а траје кроз програме попут социјалног осигурања и трајног веровања у улогу владе у решавању економских изазова. Његова четири мандата поставила су високу оцену за извршну власт и оставила снажан утисак о демократским вредностима усредсређеним на социјално благостање. Реганов утицај на ГОП остаје снажан; његова спољнополитичка достигнућа и економска политика, посебно његова улога у окончању хладног рата, настављају да дефинишу конзервативне идеале. Трампово наслеђе се још формира, али је већ ударио темеље трајном утицају, привлачећи подршку традиционално демократских региона и учвршћујући популистички национализам унутар странке. Невероватно је како је у два наврата потпуно срушио „плави зид”, некада демократске тврђаве на средњем западу. Његова именовања у правосуђу, нарочито у Врховном суду, и пореске реформе имаће дугорочни утицај, а његов стил и приступ управљању поставили су нове норме у политичкој комуникацији и стилу руковођења.

Много је мастила потрошено у тзв. мејнстрим медијима на констернацију Трамповим стилом комуникације, увредама, меандрирајућим дугим говорима без очигледне структуре и запаљивом реториком. Оно што они, а ни вашингтонска елита – свакако демократе, али и републикански „никад-Трамп” фосили – никако не могу да схвате јесте да се времена мењају и да су изгубили контакт с новом реалношћу. Обичном човеку је доста каријерних политичара, празних обећања и наметања неприродних нових вредности које измишљају ултралиберални академици. Нису схватили, а доскора ни ја, да десетину пута више људи гледа подкаст Џоа Рогана него Си-Ен-Ен, и чита твитове Илона Маска, а не „Њујорк тајмс”. И ту је Трамп сличан ФДР-у, који је препознао снагу новог медија – радија. Док се Трамп, ФДР и Реган знатно разликују по својој политичкој филозофији, а свакако стилу, питање није да ли се историја понавља, него да ли се римује. Трампов други мандат и његови резултати даће одговор.

Амерички бизнисмен

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа