Борба за Арктик

Августа 2007. један трочлани тим Руса, под командом истраживача Артура Чилингарова, поринуо је између санти арктичког леда у воду боје плавог мастила, а убрзо после повратка њихове експедиције свет је обавештен да је „Русија побола заставу на Северном полу”.

Мислило се – у претпостављеној тачки пола на морском дну, иначе неприступачног простора. Донета тробојка била је од нерђајућег метала. Приспела је маленом подморницом „мир 1”, с крмом у вештим рукама Анатолија Сагаљевича, шефа лабораторије петербуршког Института океанологије. Трећи авантуриста је био депутат Думе Владимир Груздев, бивши обавештајац.

Седница на арктичком острву

Сва тројица, Чилингаров, Сагаљевич и Груздев, примљени су неколико месеци касније у Кремљу, код Путина – добивши од шефа Русије одличја високих заслуга за отаџбину, уз веома наглашену тезу да је Арктик „освојен за Русију”.

„Срећни смо јер смо испунили задатак отаџбине”, рекао је Чилингаров Путину.„Са Арктика се нећемо више повући. Мене и колеге тешко је зауставити. Учинићемо све да бисмо доказали да је Арктик руски”, рекао је.

Вест је пукла. Одјекнуло је оно „да је Арктик руски”, а Москва, потврдило се даљим овогодишњим збивањима, настоји да то потенцира. Секретар Савета безбедности Русије Патрушев (донедавно шеф тајне полиције) окупио је недавно министре одбране, унутрашњих послова, функционере оба дома Думе – и одржао прву икада сазвану седницу тог тела на једном арктичком острву. Вероватно због што веће уверљивости изјаве Патрушева медијима, да „Арктик морапостати руска стратешка ресурсна база”.

Јула 2008, вицепремијер Сећин је чак пробрао државне компаније, које ће имати право да експлоатишу ресурсе Арктика. Мамац је десет милијарди тона нафте и гаса. Тачно толико енергетско богатство почива у лежиштима унутар троугла (460.000 квадратних миља), који заклапају пол Земљине кугле и две тачке, полуострва Кола и Чухотка, западно и источно на руској северној обали.

Москва је очигледно почела с корацима чији је смисао да се докаже да појас приобалне „економске зоне” треба померити даље, с обзиром да је подводни простор под ледом део тобоже руске територије. Језгро њене тезе је тврдња да се копно руског простора на северу не завршава ту где кажу карте географа – већ је реч о „продужетку сибирске континенталне платформе”, у форми дна Северног леденог мора. У случају да је то тако, добар део тог мора је заправо Русија, а онај огромни простор с нафтом и гасом, раван површини једне Француске, Немачке и Италије заједно, био би део нове – њој припадајуће „економске зоне”.

Ипак, Москва није једини учесник светске изненада популарне игре „коме припада Северни пол”. Чаробно леп, и још можда једва који тренутак овог света спокојан, незапоседнути простор се шири у суседству чак пет држава – Русије, САД, Канаде, Норвешке и (захваљујући Гренланду) Данске, и ниједна није спремна да каже да атрактивни Арктик није њен, или и њен. Међународне „пресуде” о томе „чији је”, уследиће на основу Конвенције УН о морском праву (1982), коју Русија (уз још 152 друге државе) јесте ратификовала (1997), а Вашингтон није. Мада је подстакнут да о томе размишља.

Разуме се, то чега се Москва латила није оставило равнодушним ни остале „претенденте на Северни пол”. Русија је можда најгласнија, али Норвешка, Данска, Канада и САД нису ништа мање заинтересоване „за поделу Арктика”, такође. То што је „бука” у јавности велика, тумачи се тзв. сивим зонама још неодређеног правног статуса, што чини могућним да се појединачна тумачења проглашавају „правим”.

У рејону Шпицберга, Норвешка је на пример одредила сопствену „економску зону” до двеста миља – без обзира што њену „зону” не признаје рецимо Русија. Повремено, због тога чак долази и до инцидената, додуше безазлених у односу на предвидиве, ако убрзано топљење леденог покривача ускоро учини доступним налазишта гаса и нафте.

Прошле године, Норвежани су се, на пример, дали у потеру за руским риболовним тролером „Електрон”. Лађа је измакла, и поред тога што су на палуби норвешког патролног брода били норвешки граничари – а руски суд ослободио је касније рибаре своје земље одговорности, полазећи од чињенице да Русија не признаје воде с местом догађаја за норвешке.

Норвешка, Данска и Канада наводно изучавају рускиприступСеверном полу. Има мишљења да Москви неће бити тешко да се с тим државама евентуално и усагласи, али то неће никако бити лако када за сто седну Русија и САД. Конвенција УН нуди СједињенимДржавама основ, било да сарађују са учесницима трке назначивши сопствене интересе, било да противурече, активно бојкотујући туђе претензије.

Упозорење сенатора Лугера

Ако је реч о Русији, чини се да она очекује ово друго, неуверена да је договор о подели ресурса на дну Северног леденог мора могућ. Пре приближно годину дана, функционер комитета Сената за спољне послове Ричард Лугер заложио се да САД убрзаним поступком ратификују Конвенцију УН из 1982. – упозоривши да Руси пружају руку према подводном богатству на северу, чиме прете „директном штетом” интересима Америке.

Русија користи Конвенцију у нади да ће побости колац с барјаком изнад потенцијалних резерви нафте и гаса, подсетио је Лугар. Те резерве ће постати доступне, како се лед на северној поларној капи буде отапао, под притиском климатских промена. Могло би се догодити да Москва истакне своје претензије, а да САД, због тога што нису потписник Конвенције, не буду за преговарачким столом, упозорио је сенатор.

Лугар је подржао захтев председника Буша, који се заложио за ратификацију документа што пре.

Москва се прибојава да ће, буду ли се САД на тај начин противиле, судбина њене скоре иницијативе бити идентична исходу једног сличног неуспелог покушаја 2001. Ипак, далеко је од намере и да се поколеба. „Ако Вашингтон не подржава неки документ, то је његова ствар”, огласило се неколико коментатора ове ситуације у Москви. „Али, то не даје за право службеним лицима те земље да друге чланове међународне заједнице (потписнике Конвенције) оптужују за уроту против интереса САД”, указују коментатори.

Ужурбана Русија

Судећи по првим реакцијама на Западу, Руси су са својим ледоломцем, подморницом, заставом и изјавама, ако не егзалтирани, а оно бар ужурбанији него што се очекивало. Према британској штампи, „научници сумњају да руско последње арктичко освајање може да издржи фактографску проверу” исправности. Да би проширила зону, једна држава мора да докаже да је структура њеног континенталног тла врло слична ако већ не и идентична геолошкој структури дна на које се претендује, истиче се на Западу.

Према важећој Конвенцији УН, ниједна држава се својим морским дном не протеже чак до Северног пола. Уместо тога, фактори надлежни за морско дно кажу – зона око Северног пола је међународна зона.

„Искрено, то и јесте мало чудно”, признаје поводом руске експедиције чак и један Рус, Сергеј Прјамиков из Института за Антарктик у Санкт Петерсбургу. „Дословно идентичну претензију би могла да истакне и Канада”, цитиран је Прјамиков у „Гардијану”. „Канађани би могли да кажу да је Ломоносовљев гребен део канадског копна, што би значило да Русија фактички припада Канади, заједно са целом Евроазијом”, цитиран је.

Цела та област је део прелепе природе пред којом застаје дах. Много је сувље, хладније и тише него у западном Антарктику, описао је научник. Да ли би и усред те лепоте могло „да се буши” за нафтом?

Нажалост, одговор гласи – да.

Па то је свега две стотине метара до дна, а отапа се лагано, из дана у дан, због климатских промена.

Другим речима, волели ви то или не, последњи фронт борбе за петролеј има зацртану линију, а само је питање времена када ће масне црне бушилице пробити подлогу последњег снега и леда на Земљи.