Borba za Arktik

Avgusta 2007. jedan tročlani tim Rusa, pod komandom istraživača Artura Čilingarova, porinuo je između santi arktičkog leda u vodu boje plavog mastila, a ubrzo posle povratka njihove ekspedicije svet je obavešten da je „Rusija pobola zastavu na Severnom polu”.

Mislilo se – u pretpostavljenoj tački pola na morskom dnu, inače nepristupačnog prostora. Doneta trobojka bila je od nerđajućeg metala. Prispela je malenom podmornicom „mir 1”, s krmom u veštim rukama Anatolija Sagaljeviča, šefa laboratorije peterburškog Instituta okeanologije. Treći avanturista je bio deputat Dume Vladimir Gruzdev, bivši obaveštajac.

Sednica na arktičkom ostrvu

Sva trojica, Čilingarov, Sagaljevič i Gruzdev, primljeni su nekoliko meseci kasnije u Kremlju, kod Putina – dobivši od šefa Rusije odličja visokih zasluga za otadžbinu, uz veoma naglašenu tezu da je Arktik „osvojen za Rusiju”.

„Srećni smo jer smo ispunili zadatak otadžbine”, rekao je Čilingarov Putinu.„Sa Arktika se nećemo više povući. Mene i kolege teško je zaustaviti. Učinićemo sve da bismo dokazali da je Arktik ruski”, rekao je.

Vest je pukla. Odjeknulo je ono „da je Arktik ruski”, a Moskva, potvrdilo se daljim ovogodišnjim zbivanjima, nastoji da to potencira. Sekretar Saveta bezbednosti Rusije Patrušev (donedavno šef tajne policije) okupio je nedavno ministre odbrane, unutrašnjih poslova, funkcionere oba doma Dume – i održao prvu ikada sazvanu sednicu tog tela na jednom arktičkom ostrvu. Verovatno zbog što veće uverljivosti izjave Patruševa medijima, da „Arktik morapostati ruska strateška resursna baza”.

Jula 2008, vicepremijer Sećin je čak probrao državne kompanije, koje će imati pravo da eksploatišu resurse Arktika. Mamac je deset milijardi tona nafte i gasa. Tačno toliko energetsko bogatstvo počiva u ležištima unutar trougla (460.000 kvadratnih milja), koji zaklapaju pol Zemljine kugle i dve tačke, poluostrva Kola i Čuhotka, zapadno i istočno na ruskoj severnoj obali.

Moskva je očigledno počela s koracima čiji je smisao da se dokaže da pojas priobalne „ekonomske zone” treba pomeriti dalje, s obzirom da je podvodni prostor pod ledom deo tobože ruske teritorije. Jezgro njene teze je tvrdnja da se kopno ruskog prostora na severu ne završava tu gde kažu karte geografa – već je reč o „produžetku sibirske kontinentalne platforme”, u formi dna Severnog ledenog mora. U slučaju da je to tako, dobar deo tog mora je zapravo Rusija, a onaj ogromni prostor s naftom i gasom, ravan površini jedne Francuske, Nemačke i Italije zajedno, bio bi deo nove – njoj pripadajuće „ekonomske zone”.

Ipak, Moskva nije jedini učesnik svetske iznenada popularne igre „kome pripada Severni pol”. Čarobno lep, i još možda jedva koji trenutak ovog sveta spokojan, nezaposednuti prostor se širi u susedstvu čak pet država – Rusije, SAD, Kanade, Norveške i (zahvaljujući Grenlandu) Danske, i nijedna nije spremna da kaže da atraktivni Arktik nije njen, ili i njen. Međunarodne „presude” o tome „čiji je”, uslediće na osnovu Konvencije UN o morskom pravu (1982), koju Rusija (uz još 152 druge države) jeste ratifikovala (1997), a Vašington nije. Mada je podstaknut da o tome razmišlja.

Razume se, to čega se Moskva latila nije ostavilo ravnodušnim ni ostale „pretendente na Severni pol”. Rusija je možda najglasnija, ali Norveška, Danska, Kanada i SAD nisu ništa manje zainteresovane „za podelu Arktika”, takođe. To što je „buka” u javnosti velika, tumači se tzv. sivim zonama još neodređenog pravnog statusa, što čini mogućnim da se pojedinačna tumačenja proglašavaju „pravim”.

U rejonu Špicberga, Norveška je na primer odredila sopstvenu „ekonomsku zonu” do dvesta milja – bez obzira što njenu „zonu” ne priznaje recimo Rusija. Povremeno, zbog toga čak dolazi i do incidenata, doduše bezazlenih u odnosu na predvidive, ako ubrzano topljenje ledenog pokrivača uskoro učini dostupnim nalazišta gasa i nafte.

Prošle godine, Norvežani su se, na primer, dali u poteru za ruskim ribolovnim trolerom „Elektron”. Lađa je izmakla, i pored toga što su na palubi norveškog patrolnog broda bili norveški graničari – a ruski sud oslobodio je kasnije ribare svoje zemlje odgovornosti, polazeći od činjenice da Rusija ne priznaje vode s mestom događaja za norveške.

Norveška, Danska i Kanada navodno izučavaju ruskipristupSevernom polu. Ima mišljenja da Moskvi neće biti teško da se s tim državama eventualno i usaglasi, ali to neće nikako biti lako kada za sto sednu Rusija i SAD. Konvencija UN nudi SjedinjenimDržavama osnov, bilo da sarađuju sa učesnicima trke naznačivši sopstvene interese, bilo da protivureče, aktivno bojkotujući tuđe pretenzije.

Upozorenje senatora Lugera

Ako je reč o Rusiji, čini se da ona očekuje ovo drugo, neuverena da je dogovor o podeli resursa na dnu Severnog ledenog mora moguć. Pre približno godinu dana, funkcioner komiteta Senata za spoljne poslove Ričard Luger založio se da SAD ubrzanim postupkom ratifikuju Konvenciju UN iz 1982. – upozorivši da Rusi pružaju ruku prema podvodnom bogatstvu na severu, čime prete „direktnom štetom” interesima Amerike.

Rusija koristi Konvenciju u nadi da će pobosti kolac s barjakom iznad potencijalnih rezervi nafte i gasa, podsetio je Lugar. Te rezerve će postati dostupne, kako se led na severnoj polarnoj kapi bude otapao, pod pritiskom klimatskih promena. Moglo bi se dogoditi da Moskva istakne svoje pretenzije, a da SAD, zbog toga što nisu potpisnik Konvencije, ne budu za pregovaračkim stolom, upozorio je senator.

Lugar je podržao zahtev predsednika Buša, koji se založio za ratifikaciju dokumenta što pre.

Moskva se pribojava da će, budu li se SAD na taj način protivile, sudbina njene skore inicijative biti identična ishodu jednog sličnog neuspelog pokušaja 2001. Ipak, daleko je od namere i da se pokoleba. „Ako Vašington ne podržava neki dokument, to je njegova stvar”, oglasilo se nekoliko komentatora ove situacije u Moskvi. „Ali, to ne daje za pravo službenim licima te zemlje da druge članove međunarodne zajednice (potpisnike Konvencije) optužuju za urotu protiv interesa SAD”, ukazuju komentatori.

Užurbana Rusija

Sudeći po prvim reakcijama na Zapadu, Rusi su sa svojim ledolomcem, podmornicom, zastavom i izjavama, ako ne egzaltirani, a ono bar užurbaniji nego što se očekivalo. Prema britanskoj štampi, „naučnici sumnjaju da rusko poslednje arktičko osvajanje može da izdrži faktografsku proveru” ispravnosti. Da bi proširila zonu, jedna država mora da dokaže da je struktura njenog kontinentalnog tla vrlo slična ako već ne i identična geološkoj strukturi dna na koje se pretenduje, ističe se na Zapadu.

Prema važećoj Konvenciji UN, nijedna država se svojim morskim dnom ne proteže čak do Severnog pola. Umesto toga, faktori nadležni za morsko dno kažu – zona oko Severnog pola je međunarodna zona.

„Iskreno, to i jeste malo čudno”, priznaje povodom ruske ekspedicije čak i jedan Rus, Sergej Prjamikov iz Instituta za Antarktik u Sankt Petersburgu. „Doslovno identičnu pretenziju bi mogla da istakne i Kanada”, citiran je Prjamikov u „Gardijanu”. „Kanađani bi mogli da kažu da je Lomonosovljev greben deo kanadskog kopna, što bi značilo da Rusija faktički pripada Kanadi, zajedno sa celom Evroazijom”, citiran je.

Cela ta oblast je deo prelepe prirode pred kojom zastaje dah. Mnogo je suvlje, hladnije i tiše nego u zapadnom Antarktiku, opisao je naučnik. Da li bi i usred te lepote moglo „da se buši” za naftom?

Nažalost, odgovor glasi – da.

Pa to je svega dve stotine metara do dna, a otapa se lagano, iz dana u dan, zbog klimatskih promena.

Drugim rečima, voleli vi to ili ne, poslednji front borbe za petrolej ima zacrtanu liniju, a samo je pitanje vremena kada će masne crne bušilice probiti podlogu poslednjeg snega i leda na Zemlji.