Пољупци за Едну

Играјући „Малу принцезу” у Југословенском драмском позоришту, заједно с професионалним глумцима и ђацима из редовне београдске Основне школе „Вук Караџић”, особе ометене у развоју успеле су пре неко вече да емоције са сцене пренесу и на публику. Многима су потекле сузе када је један од „глумаца” Лале с бине слао пољупце својој великој љубави Едни која више не може да говори и тешко хода.

– Моја Една је као шестогодишња девојчица говорила три језика: српски, француски, немачки. А онда је оболела од тумора на мозгу. Тако је пре 26 година све стало. Постала је непокретна, заустављен је њен развој. Уз велики труд ипак је проходала. Завршила је редовну основну школу коју је дуже похађала због дружења него због учења. Она се до пре пет година самостално кретала, ишла је у куповину, прала судове, кувала кафу, чај, припремала шпагете и нека друга једноставнија јела. Али је била усамљена све док пре десетак година није отишла у Друштво за помоћ особама ометеним у развоју Стари град. До тада ме је често питала: „Мама да ли ћу ја икада имати дечка?” Жеља јој се испунила – прича са сузама у очима Амира Реброња.

Породица Реброња живи у Бановцима и Една је сама градским превозом долазила до центра Београда где се налазе просторије Друштва. Да би стигла мењала је три аутобуса. Ту је упознала Ратка Вукобратовића Лалета. Била је то љубав на први поглед,

– Припремали су у Дому синдиката представу за Дан инвалида. Дошла сам тамо и видела моју Едну и једног младића како се држе за руке. Пришли су ми и она ми је рекла: „Мама, ово је мој дечко”. Лале ме је пољубио, рекавши ми: „Ви сте сада моја ташта”. Уживала је у својој љубави до пре пет година када се шлогирала. Било је опет критично. Прогнозе лоше. Али Една је успела. Само што више не може да говори. Лале је посећује када има ко да га доведе – казује Амира.

Глумом и кретањем по сцени у представи „Мала принцеза” ометени у развоју не само да су пре неко вече измамили аплаузе и овације гледалишта већ су премашили и очекивања многих дефектолога и лекара.

– И стручњаци су изненађени, јер, по теорији, веома је тешко да овако буду уигране ментално ометене особе. А у „Малој принцези” играју управо ментално хендикепирани старости од 16 до 40 година – објашњава Дејан Козић, председник Друштва за помоћ особама ометеним у развоју Стари град.

Балерина Народног позоришта у Београду Јована Миросављевић први пут је радила представу с хендикепиранима.

– Њима ништа није тешко. Позитивни су и весели. Несхватљиво је с колико ентузијазма и одговорности они свему овоме прилазе. Колико пута само моје колеге погреше текст, касне на пробе. А они никада нису закаснили и на пробе су увек долазили спремни. Постидим се када видим њих – прича Јована.

У Друштву су нам открили тајну да су и на припремама за ову представу глумцима, када забораве текст, шапутали његови штићеници. Дејан Козић каже да хендикепирани немају трему, да с неописивом лакоћом „улазе” у ликове. Неретко су веома обдарени за многе области. Само с њима треба радити. Битно је како се и колико припремају за активности које их очекују.

У овом друштву и другим сличним друштвима особе ометене у развоју уче да припремају храну, да користе алат, да сликају, плешу, глуме…

– Максим Хмељевски, рецимо, божанствено свира клавир, док Бојан Скрабер дивно пева – каже Ана Козић, која води музичку радионицу за ометене у развоју.– Сви они воле да певају. Радо долазе на моје часове. Ту причамо о инструментима, музици… Затим им пуштам музику, пре свега, филмску и класичну. И на крају часа они бирају музику и плешу. Водим их и на концерте. Били смо на концерту Хулија Иглесијаса, Марије Шерифовић… Воле Мадону. Слушају они и народну музику, али највише воле староградске песме.

Највећи број особа са умањеним способностима живе изоловано. Не друже се с такозваним нормалним светом. Не раде и не зарађују. Још има много оних који готово и не излазе из куће.

– Проблем је што у нашој земљи ометени у развоју иду у специјалне школе уместо да похађају редовне школе. У западном свету су одавно схватили да хендикепирани могу добро и веома дуго да обављају једноличне и једноставне послове које не могу, бар не тако успешно и дуго, да раде такозвани нормални људи. Уједно им је то и терапија, па су им временом лекови све мање потребни. А када раде и зарађују смањују се и трошкови државе – вели Дејан Козић.

И нада се да ће ускоро све фирме у Србији бити стимулисане да запосле особе попут аматерских глумаца који су извели поменуту представу у ЈДП-у.