Контуре Трампове дипломатије

Доналд Трамп се после четири године поново усељава у Белу кућу, а свет се пита како ће изгледати његова дипломатија, која ће имати пресудан утицај на нову глобалну реалност, токове политике и дипломатије, ратова и помирења, трговине и цене енергената...

Много шта је у сфери непознатог, имајући у виду пословичну Трампову непредвидљивост и често некохерентно мишљење, али после првог мандата ипак је могуће наслутити неке контуре одлука које ће апсолутиста преко платформе „Икс” слати из Овалне собе.

Трамп је у периоду 2016–2020. био први председник после Џимија Картера који није улазио у нове ратове, ако се изузме бомбардовање Сирије 2017. Његов концепт је „мир кроз снагу” – мото Џорџа Вашингтона и Роналда Регана. Избегава конфликте, али даје до знања да се неће повући уколико неко покуша озбиљно да угрози слоган „Америка прво”. Трамп тврди да то не значи „Америка усамљено”, иако је током првог мандата исказао аверзију према мултилатерализму. Ривалима поручује да страхују од америчке моћи.

Кина

Кина је једна од малобројних тема у вези с којима ће Трамп преузети штафетну палицу од Џозефа Бајдена. Заоштриће трговински рат који је почео 2018. Већ прети царинама на кинеску робу од 60 одсто. „Царина је најлепша реч у речнику”, каже. Таква политика може да има бумеранг-ефекат и по САД, којима је Кина једно од највећих извозних тржишта, али и по глобалну економију. Иако је Кина највећи кредитор и поверилац Америке, Трамп полази од тога да је друга економска сила света не само трговинска већ и безбедносна претња у региону Пацифика, који је његов апсолутни приоритет.

Очекивано именовање двојице поборника изразито агресивне политике према Кини – сенатора Марка Рубија и Мајка Валца – за државног секретара, односно саветника за националну безбедност, лоша је вест за комунисте у Пекингу. Трамп је имао лепе речи за председника Си Ђинпинга, али га сматра највећом опасношћу од времена Мао Цедунга – не због аутократије, већ због стратешког савезништва с Русијом и пословне праксе која је САД учинила зависним од јефтине кинеске робе.

Највећи заокрет у односу на Бајдена могао би да се тиче Тајвана. Трамп ће захтевати да Тајпеј више плати за трошкове сопствене одбране, што не значи да ће смањити подршку, као ни другим савезницима у региону Пацифика. Линија комуникација с Кином неће бити пресечена.

Русија

Политика према Русији биће лакмус Трампове дипломатије. Он је, тврди се, од напуштања Беле куће седам пута разговарао с Владимиром Путином. Однос према шефу Кремља је у функцији геостратешког покушаја да Москву удаљи од Пекинга, али је и потврда прагматичне спремности да уважи реалности новог света у којем америчка хегемонија слаби, а Русија и Кина не крију амбицију да буду лидери глобалног Југа.

Трамп неће допустити напредовање руског утицаја по Европи и у томе ће подржати европске и НАТО савезнике – уз избегавање директне конфронтације с Кремљом. Биће то пажљиво калибрисана политика, без идеолошке еуфорије коју је знао да испољава Бајден.

Украјина

Председник Володимир Зеленски срео је Трампа у септембру и од тада није престао да га засипа комплиментима. Био је и међу првима који су му честитали победу – иако има највише разлога за бригу. Трамп и његов потпредседник Џеј Ди Венс сматрају да Украјина сноси део одговорности за инвазију и критикују америчко финансирање рата, на који је досад потрошено више од 180 милијарди долара.

Трамп тврди да ће му бити довољна 24 сата да преговорима постигне мир, али то звучи нереално колико и План победе Зеленског. По ономе што се зна, Трамп би лидерима у Кијеву запретио обустављањем помоћи, а шефу Кремља драматичним повећањем те помоћи Украјини уколико се мир не склопи. План предвиђа стварање демилитаризоване зоне дуж садашњих линија фронта, као и обећање да Украјина неће тражити чланство у НАТО-у. План је близак Путиновим размишљањима, али апсолутно неприхватљив Зеленском. Шта ће Трамп урадити, нико са сигурношћу не зна.

Европа/НАТО

Трамп нема симпатије према Европи и свакако није један од већих фанова НАТО-а. И обрнуто. Некада је то незаинтересованост, некада отворено непријатељство. Не заборавља се Трампова претња да ће Русима допустити да ураде „шта год дођавола желе” земљама које на плаћају свој рачун. Сви још памте његову изјаву из 2018, кад је Црну Гору описао као нацију конфликтних лудака због којих он не би улазио у трећи светски рат.

Док се повећава ризик од трговинског конфликта САД и ЕУ, на континенту се ипак више страхује да би уклањање безбедносног кишобрана у случају Трамповог повлачења из НАТО-а – о чему је говорио у првом мандату – могло озбиљно да уздрма темеље уније. Трамп ће наставити да инсистира да се терет трошкова одбране равномерније распореди и захтеваће да се проценат издавања за одбрану повиси са два на три одсто. Осам од 32 чланице НАТО-а данас не испуњава ни први критеријум.

„Наша Европа је данас смртна и може да умре”, упозорио је у априлу Француску председник Емануел Макрон. У свету „Америке прво” то није искључено.

Блиски исток

Уколико се ратови у Гази и у Либану не окончају пре Трампове инаугурације 20. јануара – што је мало вероватно – Блиски исток ће бити важан спољнополитички приоритет. Две ствари су извесне: још већа подршка Израелу и наставак политике „максималног притиска” према Ирану, који ће, и због приближавања осовини Москва–Пекинг, бити фокусна тачка Трампове спољнополитичке агресивности. Следи нови талас санкција. Трамп би могао индиректно да охрабри израелски напад на Иран. У октобру је изјавио да би „Израел требало прво да нуклеарно удари, а да о осталом размишља касније”.

Србија

Само су три адресе на западном Балкану где је Трампова победа дочекана готово еуфорично: Србија, Република Српска и Мађарска. Александар Вучић се у „одличном, срдачном и садржајном” телефонском разговору с Трампом похвалио да је Србија с највећим одушевљењем у Европи дочекала његову победу. Милорад Додик каже да „повратак Трампа на чело Америке значи повратак разума”. Очарани Виктор Орбан каже: „Уколико се догоди оно што очекујемо, а Америка постане миротворачка, тада Европа не може да остане ратоборна.”

Трамп на свим странама света окупља популистичке националисте с изразито ауторитарним тенденцијама. Зато су надања велика. Вучић очекује да Трамп учини Америку великом, а Србију пристојном, шта год то значило.

Београд Трампа глорификује не зато што је нешто учинио за Србију, већ због тога што је спреман да саслуша аргументе. Рачуна се на економске аранжмане, јер су будућем шефу Беле куће бизнис-дилови најважнији. То је показао и 2020. Вашингтонским споразумом, кад је доларе желео да употреби за нормализацију односа Србије и Косова. Све се завршило тако што је Израел признао Косово. Шта би било уколико Трамп затвори Бондстил и повуче снаге Кфора са Косова, о чему је било говора током његовог првог мандата? Ко би штитио косовске Србе?

Други, још озбиљнији проблем види се на хоризонту. Београд има „челично пријатељство” с Кином и потпуно је на другој страни од тврдих Трампових ставова према Пекингу. Шта би се догодило уколико Трамп у свом познатом наредбодавном стилу поручи: Господо, уколико желите партнерство са САД, ослободите се Кине? Узми или остави. Тензија у најави.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа