Да се вра­те гу­ске у Ба­нат

Осто­ји­ће­во – У ба­нат­ском се­лу Осто­ји­ће­во сла­ви­ла се гу­ска. На осмој по ре­ду ма­ни­фе­ста­ци­ји „Да­ни гу­са­ка” у при­пре­ми спе­ци­ја­ли­те­та уче­ство­ва­ло је 55 еки­па, од ко­јих су не­ке сти­гле из Ма­ђар­ске и Ру­му­ни­је, што је овој свет­ко­ви­ни да­ло и ме­ђу­на­род­ни ка­рак­тер, а до­шли су и так­ми­ча­ри из це­ле Ср­би­је.

Без бо­га­те тр­пе­зе и до­бре ка­пљи­це ни­је про­шла ни ово­го­ди­шња „Гу­шчи­ја­да”, ка­ко у Осто­ји­ће­ву зо­ву тра­ди­ци­о­нал­ну ма­ни­фе­ста­ци­ју „Да­ни гу­са­ка”. Ме­шта­ни су од то­га на­пра­ви­ли пра­ву ма­лу фи­ло­зо­фи­ју, па су се по­ред так­ми­че­ња у ку­ва­њу је­ла од гу­шчи­јег ме­са, хва­та­њу и чи­шће­њу гу­са­ка, би­ра­њу нај­леп­ше и нај­ве­ће гу­ске, уче­сни­ци при­ја­вљи­ва­ли за пра­вље­ње ко­ла­ча и тор­ти на ста­рин­ски на­чин, оце­њи­ва­ле су се ра­ки­је, пек­ме­зи и раз­не га­стро­ном­ске ђа­ко­ни­је.

– Уче­ству­јем тре­ћи пут на овој ма­ни­фе­ста­ци­ји. Ку­вам су­пу од гу­ске и пе­че­ње. Све се аутох­то­но при­пре­ма. Исец­ка се ме­со за су­пу, а пе­че­ње се при­пре­ма у ко­ма­ди­ма. Не­ма по­себ­не тај­не за при­пре­ма­ње спе­ци­ја­ли­те­та од гу­шчи­јег ме­са. Ако и по­сто­ји тај­на, он­да је то да ме­со мо­ра да бу­де пр­во­кла­сно и за­чи­ни чи­не чу­да – ка­же за „По­ли­ти­ку” Фе­ренц Шо­уц из ма­ђар­ског гра­да Ме­зе­тур.

Гу­ла­ши, па­при­ка­ши, су­пе, пе­че­но ме­со, чвар­ци, са­мо су не­ки од спе­ци­ја­ли­те­та ко­ји се пра­ве на „Да­ни­ма гу­са­ка”. Ве­ћи­на так­ми­ча­ра од­лу­чи­ла је да ку­ва пер­келт, је­ло слич­но па­при­ка­шу.

– Нај­пре сам ис­пр­жио лук, по­том сам ста­вио ме­со, до­дао за­чи­не, а на­кон то­га и сит­ну па­при­ку. Код нас не­ма мно­го гу­са­ка као у Ба­на­ту, а рет­ко се и ку­ва­ју је­ла од гу­шчи­јег ме­са – на­во­ди Јо­жеф Хор­гас из Ср­бо­бра­на.

Струч­ни жи­ри је уз зву­ке буб­ња при­ла­зио штан­до­ви­ма так­ми­ча­ра, што је це­лу ат­мос­фе­ру учи­ни­ло све­ча­ном и ва­жном.

– Оце­њу­је­мо до­ру­чак, су­пе, па­при­каш и пе­че­ња. Ре­ци­мо, код па­при­ка­ша од­мах гле­да­мо ка­ква је бо­ја, гу­сти­на, ку­ва­ност и укус. Ни­је до­бро да па­при­каш мно­го кљу­ча док се ку­ва, нај­бо­ље је да се при­пре­ма на ти­хој ва­три – об­ја­шња­ва нам Иштван Би­киб­ки, члан жи­ри­ја из Аде.

Гу­шчи­је ме­со је вр­ло ква­ли­тет­но, али га из до­ма­ће про­из­вод­ње у ме­са­ра­ма и про­дав­ни­ца јед­но­став­но не­ма. За раз­вој гу­шчар­ске про­из­вод­ње, ма­ни­фе­ста­ци­је по­пут ове у Осто­ји­ће­ву, ко­ја ожи­вља­ва се­о­ски ту­ри­зам спе­ци­ја­ли­те­ти­ма од гу­шчи­јег ме­са, ука­зу­ју и на не­ис­ко­ри­шће­ни по­тен­ци­јал уз­го­ја гу­са­ка у Ср­би­ји.

– Не­ка­да је у се­ли­ма би­ло пу­но гу­са­ка, а са­да их је све ма­ње. Та­кво ста­ње тре­ба­ло би на не­ки на­чин да се по­пра­ви и да их ов­де у Ба­на­ту бу­де бар ма­ло ви­ше. Тру­ди­мо се да се та тра­ди­ци­ја на­ста­ви – ис­ти­че Ми­клош Ре­пер­гер, глав­ни ор­га­ни­за­тор ма­ни­фе­ста­ци­је „Да­ни гу­са­ка”.

Тра­ди­ци­о­нал­ној ат­мос­фе­ри са­ве­зник је би­ло и ле­по вре­ме, што је у ком­би­на­ци­ји са чи­та­вим до­га­ђа­јем до­при­не­ло да се оку­пи ве­ли­ки број љу­ди ко­ји су ужи­ва­ли у до­ма­ћим де­ли­ка­те­си­ма од гу­шчи­јег ме­са и до­број за­ба­ви. Ако је по­треб­но оправ­да­ње за од­ла­зак на „Гу­шчи­ја­ду”, тре­ба ре­ћи да се у гу­шчи­јем ме­су на­ла­зе мно­ги ми­не­ра­ли и ви­та­ми­ни ко­ји су ва­жни за ор­га­ни­зам, а да је гу­шчи­ја маст из­у­зет­но ле­ко­ви­та.