Неједнакост је велики проблем породица, градова, друштава

На недавно завршеном 67. Међународном београдском сајму књига, код „Штрика”, најпродаванији био је роман норвешке ауторке Вигдис Јурт „Наслеђе”, који се код нас чита већ неколико година, а стекао је готово култни статус. Чак је, по речима главне уреднице „Штрика” Љубице Пупезин, донекле засенио и код нас нову књигу ове ауторке „Да ли је мајка мртва” (оба дела превео је Радош Косовић). Ове околности су и објашњиве због тога што „Наслеђе” говори о спору око наследства у једној норвешкој породици, где родитељи фаворизују две млађе кћери, док сина и старију кћерку Бергљут остављају без наследства, што је тако чест случај и у животу. После овог романа Вигдис Јурт се својевремено сукобила са делом своје породице, због начина на који је приказала фиктивну обитељ у роману и злостављање што су га она и брат доживели од насилног оца. Јунакиња романа „Да ли је мајка мртва” трага за мајчином прошлошћу, покушавајући да одгонетне своју бол. Ових дана Вигдис Јурт гошћа је Штриковог фестивала „Њена земља” и предусретљиво разговара са читаоцима и новинарима…

Потомци који се гложе око наследства и оспоравају тестамент родитеља, то је универзална тема, присутна у читавом свету. Међутим, у вашем роману, материјално добро само је повод за борбу око духовног наслеђа, правде и истине, а све због ускраћене љубави?

То је прича o томе у каквој породици смо одрастали. Родитељи и две млађе сестре представљају ту породицу као складну, обичну, али заправо у мом роману двоје најстарије деце, брат и сестра, искусили су очево насиље и хистеричну мајку, тако да се боре за своју истиниту причу. Као што се и државе залажу за своје приче. Ратови у свету могу се на неки начин упоредити са свађама у породицама, где се народи боре за прошлост, за духовну истину, за сазнање о томе шта се стварно догодило и ко је за то крив, али и за материјалне ствари. У једном делу живота треба се спријатељити са тим дететом које свако носи у себи и прихватити прошлост као непромењиву.

Ваше јунакиње, као и многи од нас, боре се са усађеним уверењима, са мајчинском и очевом фигуром у себи самима. Да ли је то заправо противљење и највећем делу сопства и да ли постављање граница, као што је то учинила Бергљут, може да представља ослобођење?

То је комплексно питање и због тога је занимљиво за размишљање, али и као тема за писање. Пре свега је амбивалентно, због тога што смо увек амбивалентни у односу на људе од којих зависимо. Када сте дете, потпуно зависите од родитеља, посебно од мајке. Неке мајке, посебно оне које припадају генерацији мајке у мом роману, нису имале моћ по себи, осим оне што су је задобијале у кући и породици, док су очеви били одсутни и запослени, они су ти који су имали новац и контролу. Мајке су користиле моћ просто јер су могле, била је то контрола над децом. Недавно сам у кафеу посматрала младу мајку са малим сином, који је почео да плаче када је она полазила у тоалет, а он остао са њеном пријатељицом. Мајка се озарила због тога што је дете заплакало само зато што се она удаљила. Била је срећна јер је толико зависио од ње. Мој отац је преминуо, док моја мајка, са којом нисам у контакту, пуни овог месеца деведесет година. Мислим да се наш однос са родитељима наставља и после њихове смрти, настављају да живе у нама.

Ваша проза комуницира са Фројдом, Јунгом и психонализом, али и са Ибзеном?

Као и сви Норвежани, одрастала сам уз Ибзена, у великој мери ми је важан, посебно његова драма „Авети”, дубока искреност његовог дела, као и идеја да можете наследити тугу и бол. Имамо у Норвешкој изреку која каже: „Наследила сам проблем од мајке, али нисам знала шта ћу са њим, па сам га дала свом детету”. Ибзена сам много читала, као и Достојевског, инспирише ме много тога док пишем.

Психоанализа помаже?

Ако идете на психоанализу, као што сам ја чинила, ако разговарате са неким ко вас слуша и ако долазите и одлазите смирени, приближавате се свом проблему, дефинишете себе. Можда до свог унутарњег живота можете да дођете и сами, али свакако да помаже и то кад неко свему сведочи. Можете ту да кажете и лоше ствари о себи, о родитељима, и то ће бити прихваћено и нико вас неће осудити. Најважније је то што вас психоанализа припрема за тренинг саморефлексије и искреног разговора са собом. Волела бих када би се само један човек у Америци то искрено запитао: „Зашто хоћу да постанем председник државе?” То је за свакога најважније питање: „Зашто радим то што радим?”

У роману ваша јунакиња помиње перформанс Марине Абрамовић у ком су је посматрачи повређивали, а затим нису могли да је поднесу због тога што су јој учинили...

То се на неки начин догађа у мом роману, отац није могао да поднесе Бергљут због онога што јој је учинио. То се дешава у сваком рату, злочинци не подносе ни да погледају своје жртве због озледа које су им нанели. То је механизам породица, али и друштава.

Ваше јунакиње признају да варају мужеве са ожењеним мушкарцима, да нису добре. Не бити добар, то сазнање о погрешности, да ли је то већ напредак?

Једна се лекција стиче из тога, а то је да не постајемо бољи осећајући бол. То се види и на Блиском истоку сада, а нико није постао бољи после Холокауста. Правило је да ако искусите бол, бићете лоши, љући. Једино је могуће ту бол преокренути у нешто добро. Тежак је то рад, али многи су у томе успели.

Ваша проза говори о томе да нисмо једнаки ни пред родитељима ни пред богом либералног капитализма... 

Уче нас да несрећу компензујемо куповном моћи. И ми верујемо у то. У систему смо, и траже од нас само да купујемо, бомбардују нас рекламама, на интернету и свуда. Праве нас глупима, али механизам је прост. Питам се када ће све пући. Шуме се секу, природа је уништена због производње. Видите шта се дешава у Шпанији. Моја генерација одрастала је у мирној Норвешкој и ја ћу можда умрети пре колапса света, али мојим унуцима ће бити врло тешко. У Норвешкој имамо дугачку границу ка Русији и савезници смо са САД. Америци смо дали ту моћ да поседује базе у Норвешкој, и моћи ће да их користи кад год пожеле. Ако се нешто деси између НАТО-а и Русије, ми смо у рату. Влада нам је послала обавештење о томе како преживети у седам дана у ванредним околностима без струје, припремају нас већ...

По великој мудрости Алана Форда, боље је бити богат, него сиромашан, па да ли су интроспекцији склонији богати Норвежани од сиромашних на Балкану?

На неки начин, ми имамо време и могућности, али по мом искуству људе богатство заглупљује. Не мисле о себи, само купују изнова са великим самопоуздањем. У једном делу Норвешке постоје традиционалне домаћице које се удају за богаташе и брину о кући. Оне су самоуверене због тога што изгледају као на реклами, али не знају колико су рањиве, јер муж сваког часа може да их остави без ичега. Материјалне ствари нас чини рањивима, док сиромаштво узима снагу. И у Норвешкој има много сиромашних, а социјална помоћ је све мања. Не разумем зашто богати не могу да стану са богаћењем, само хоће још, а имају више него што могу да потроше. То је болесна глад, док има толико заиста гладних. На скорашњим изборима у САД то се лепо види, најбогатији само желе још више моћи коју даје политика. Због тога треба да мењамо политичке системе. Неједнакост је велики проблем породица, градова, друштава и света.