Nejednakost je veliki problem porodica, gradova, društava

Na nedavno završenom 67. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, kod „Štrika”, najprodavaniji bio je roman norveške autorke Vigdis Jurt „Nasleđe”, koji se kod nas čita već nekoliko godina, a stekao je gotovo kultni status. Čak je, po rečima glavne urednice „Štrika” Ljubice Pupezin, donekle zasenio i kod nas novu knjigu ove autorke „Da li je majka mrtva” (oba dela preveo je Radoš Kosović). Ove okolnosti su i objašnjive zbog toga što „Nasleđe” govori o sporu oko nasledstva u jednoj norveškoj porodici, gde roditelji favorizuju dve mlađe kćeri, dok sina i stariju kćerku Bergljut ostavljaju bez nasledstva, što je tako čest slučaj i u životu. Posle ovog romana Vigdis Jurt se svojevremeno sukobila sa delom svoje porodice, zbog načina na koji je prikazala fiktivnu obitelj u romanu i zlostavljanje što su ga ona i brat doživeli od nasilnog oca. Junakinja romana „Da li je majka mrtva” traga za majčinom prošlošću, pokušavajući da odgonetne svoju bol. Ovih dana Vigdis Jurt gošća je Štrikovog festivala „Njena zemlja” i predusretljivo razgovara sa čitaocima i novinarima…

Potomci koji se glože oko nasledstva i osporavaju testament roditelja, to je univerzalna tema, prisutna u čitavom svetu. Međutim, u vašem romanu, materijalno dobro samo je povod za borbu oko duhovnog nasleđa, pravde i istine, a sve zbog uskraćene ljubavi?

To je priča o tome u kakvoj porodici smo odrastali. Roditelji i dve mlađe sestre predstavljaju tu porodicu kao skladnu, običnu, ali zapravo u mom romanu dvoje najstarije dece, brat i sestra, iskusili su očevo nasilje i histeričnu majku, tako da se bore za svoju istinitu priču. Kao što se i države zalažu za svoje priče. Ratovi u svetu mogu se na neki način uporediti sa svađama u porodicama, gde se narodi bore za prošlost, za duhovnu istinu, za saznanje o tome šta se stvarno dogodilo i ko je za to kriv, ali i za materijalne stvari. U jednom delu života treba se sprijateljiti sa tim detetom koje svako nosi u sebi i prihvatiti prošlost kao nepromenjivu.

Vaše junakinje, kao i mnogi od nas, bore se sa usađenim uverenjima, sa majčinskom i očevom figurom u sebi samima. Da li je to zapravo protivljenje i najvećem delu sopstva i da li postavljanje granica, kao što je to učinila Bergljut, može da predstavlja oslobođenje?

To je kompleksno pitanje i zbog toga je zanimljivo za razmišljanje, ali i kao tema za pisanje. Pre svega je ambivalentno, zbog toga što smo uvek ambivalentni u odnosu na ljude od kojih zavisimo. Kada ste dete, potpuno zavisite od roditelja, posebno od majke. Neke majke, posebno one koje pripadaju generaciji majke u mom romanu, nisu imale moć po sebi, osim one što su je zadobijale u kući i porodici, dok su očevi bili odsutni i zaposleni, oni su ti koji su imali novac i kontrolu. Majke su koristile moć prosto jer su mogle, bila je to kontrola nad decom. Nedavno sam u kafeu posmatrala mladu majku sa malim sinom, koji je počeo da plače kada je ona polazila u toalet, a on ostao sa njenom prijateljicom. Majka se ozarila zbog toga što je dete zaplakalo samo zato što se ona udaljila. Bila je srećna jer je toliko zavisio od nje. Moj otac je preminuo, dok moja majka, sa kojom nisam u kontaktu, puni ovog meseca devedeset godina. Mislim da se naš odnos sa roditeljima nastavlja i posle njihove smrti, nastavljaju da žive u nama.

Vaša proza komunicira sa Frojdom, Jungom i psihonalizom, ali i sa Ibzenom?

Kao i svi Norvežani, odrastala sam uz Ibzena, u velikoj meri mi je važan, posebno njegova drama „Aveti”, duboka iskrenost njegovog dela, kao i ideja da možete naslediti tugu i bol. Imamo u Norveškoj izreku koja kaže: „Nasledila sam problem od majke, ali nisam znala šta ću sa njim, pa sam ga dala svom detetu”. Ibzena sam mnogo čitala, kao i Dostojevskog, inspiriše me mnogo toga dok pišem.

Psihoanaliza pomaže?

Ako idete na psihoanalizu, kao što sam ja činila, ako razgovarate sa nekim ko vas sluša i ako dolazite i odlazite smireni, približavate se svom problemu, definišete sebe. Možda do svog unutarnjeg života možete da dođete i sami, ali svakako da pomaže i to kad neko svemu svedoči. Možete tu da kažete i loše stvari o sebi, o roditeljima, i to će biti prihvaćeno i niko vas neće osuditi. Najvažnije je to što vas psihoanaliza priprema za trening samorefleksije i iskrenog razgovora sa sobom. Volela bih kada bi se samo jedan čovek u Americi to iskreno zapitao: „Zašto hoću da postanem predsednik države?” To je za svakoga najvažnije pitanje: „Zašto radim to što radim?”

U romanu vaša junakinja pominje performans Marine Abramović u kom su je posmatrači povređivali, a zatim nisu mogli da je podnesu zbog toga što su joj učinili...

To se na neki način događa u mom romanu, otac nije mogao da podnese Bergljut zbog onoga što joj je učinio. To se dešava u svakom ratu, zločinci ne podnose ni da pogledaju svoje žrtve zbog ozleda koje su im naneli. To je mehanizam porodica, ali i društava.

Vaše junakinje priznaju da varaju muževe sa oženjenim muškarcima, da nisu dobre. Ne biti dobar, to saznanje o pogrešnosti, da li je to već napredak?

Jedna se lekcija stiče iz toga, a to je da ne postajemo bolji osećajući bol. To se vidi i na Bliskom istoku sada, a niko nije postao bolji posle Holokausta. Pravilo je da ako iskusite bol, bićete loši, ljući. Jedino je moguće tu bol preokrenuti u nešto dobro. Težak je to rad, ali mnogi su u tome uspeli.

Vaša proza govori o tome da nismo jednaki ni pred roditeljima ni pred bogom liberalnog kapitalizma... 

Uče nas da nesreću kompenzujemo kupovnom moći. I mi verujemo u to. U sistemu smo, i traže od nas samo da kupujemo, bombarduju nas reklamama, na internetu i svuda. Prave nas glupima, ali mehanizam je prost. Pitam se kada će sve pući. Šume se seku, priroda je uništena zbog proizvodnje. Vidite šta se dešava u Španiji. Moja generacija odrastala je u mirnoj Norveškoj i ja ću možda umreti pre kolapsa sveta, ali mojim unucima će biti vrlo teško. U Norveškoj imamo dugačku granicu ka Rusiji i saveznici smo sa SAD. Americi smo dali tu moć da poseduje baze u Norveškoj, i moći će da ih koristi kad god požele. Ako se nešto desi između NATO-a i Rusije, mi smo u ratu. Vlada nam je poslala obaveštenje o tome kako preživeti u sedam dana u vanrednim okolnostima bez struje, pripremaju nas već...

Po velikoj mudrosti Alana Forda, bolje je biti bogat, nego siromašan, pa da li su introspekciji skloniji bogati Norvežani od siromašnih na Balkanu?

Na neki način, mi imamo vreme i mogućnosti, ali po mom iskustvu ljude bogatstvo zaglupljuje. Ne misle o sebi, samo kupuju iznova sa velikim samopouzdanjem. U jednom delu Norveške postoje tradicionalne domaćice koje se udaju za bogataše i brinu o kući. One su samouverene zbog toga što izgledaju kao na reklami, ali ne znaju koliko su ranjive, jer muž svakog časa može da ih ostavi bez ičega. Materijalne stvari nas čini ranjivima, dok siromaštvo uzima snagu. I u Norveškoj ima mnogo siromašnih, a socijalna pomoć je sve manja. Ne razumem zašto bogati ne mogu da stanu sa bogaćenjem, samo hoće još, a imaju više nego što mogu da potroše. To je bolesna glad, dok ima toliko zaista gladnih. Na skorašnjim izborima u SAD to se lepo vidi, najbogatiji samo žele još više moći koju daje politika. Zbog toga treba da menjamo političke sisteme. Nejednakost je veliki problem porodica, gradova, društava i sveta.