Бритка сабља

Био је романтичан и носталгичан као Филозоф у „Лајању на звезде”, бунтован и конзервативан као Јован у „Убиству са предумишљајем”, смирен и надахнут као Свети Сава у „Немањићима”, уман и доследан начелима као Вукашин Катић у „Времену смрти”, морбидан, бизаран и настран као Енглез у „Костима”, тајанствен као Периша у „Дугу мору”... У плодоносној каријери, дугој већ 35 година, нанизале су се и бројне улоге у театру, у којима је Драган Мићановић (54) доказао маестралност, потврђујући да подједнако добро може да дочара различите карактере, епохе, жанрове... Свакој од тих улога давао је целог себе, поигравајући се са сопственим могућностима и границама, показујући да тако широк дијапазон драмских карактера могу да остваре само велики, одговорни, освешћени, посвећени и јединствени. Њему је то пошло за руком, избегавајући ону тако слатку, невидљиву замку у коју се лако склизне. Као представник средовечне глумачке генерације, који је тајне заната изучио на ФДУ у класи врсног Владимира Јевтовића, мудро је градио каријеру и бирао улоге тако како га је професор подучавао – да не узлети брзо, а још брже да падне, успевајући оно што многи нису умели – да не игра доживотно једну те исту улогу. 
Још једном је то показао, ушавши у нимало лак глумачки задатак – у ципеле Зорана Ђинђића, свесно и храбро преузимајући ризик да ће бити осуђиван и пре него што изађе пред суд. Али и они скептични, злонамерни потапшали су га по раменима већ после прве епизоде. Јуначки је чин преузети такво бреме, заиграти историјску личност из нама блиске прошлости, политичара, за многе идејног вођу, харизматичног и трагично страдалог премијера којег су и волели, и мрзели, и дизали у небеса, и вукли по блату, али којем се нису могли оспорити бритке мисли и умеће беседништва. То је за њега био, како нам је и признао у разговору за „Политику”, један од најтежих задатака. Неминовно је било да ће му тражити длаку у јајету, да ће све очи бити упрте у њега јер су сећања још врло јасна, а ране незалечене. Иако се у договору са редитељима Гораном Станковићем и Владимиром Тагићем определио да не иде на имитацију, јер би то било на граници карикатуралног, успео је да нам уверљиво дочара Ђинђићеву личност и дело, да нас разбуди и подсети, нас који брзо заборављамо. На страну то да ли су аутори веродостојно представили време и трагедију од које се до данас нисмо оправили, Мићановић је својом глумачком оштром сабљом изрезбарио рељеф једног времена, чији су ток пресекли они који су умислили да су јачи од закона. 
Како је говорио Ђинђић, наша генерација је она која има огромну одговорност, уз коју иде и велика част. Ми смо изабрани, ми имамо мисију која не може да донесе никакву почаст, никакво материјално благостање... Само они који су спремни да се тога одрекну, могу да кажу – ми спадамо у ону генерацију која је Србију спасила... Можда још Србија није успела да се спаси, али су управо одговорност, одрицање и скромност оно што краси, попут његовог јунака, и самог Драгана Мићановића, за кога је глума, пре свега – одговорност.