Капе златаре дошле са Великом сеобом Срба

Кикинда – Капе златаре пет векова су симбол српске традиције на просторима Баната и надасве препознатљив детаљ банатске и српске етнографске баштине. Важе за један од најлепших делова банатске народне ношње. 
Капа златара синоним је за народни златовез. Још од 17. века постала је традиција Баната. Сматра се да су оглавља и све што је у вези са украсима на глави донесено са првом Великом сеобом Срба под вођством пећког патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића. Капа златара добила је свој пуни замах у 18. и 19. веку, јер су маштовитошћу девојака које су радиле златовез на њима до савршенства урађени флорални мотиви. Златовез на овим капама у Банату разликује се од оног на југу земље, који не одступа од историјских прехришћанских мотива. 
– Златовез је пуно другачији од свих других техника на капама златарама. Не перу се, јер је основа капе картонска. Имају калоту која се ради од картона. Уколико се испрља, носи се на чишћење. Те капе су јако чврсте и круте. Назад висе обично две траке које досежу чак и испод појаса. За вез се користи златни и сребрни конац од вискозе, а некада се користио свилени, којег више нема. Суштина је да је платно скупоцено и капа се носила за неке свечане прилике, првенствено за свадбу. Златаре је носила млада из имућне породице, властелинске, свештеничке. Неко ко је могао да приушти себи тако скупоцену ствар, јер се јако дуго ради на њој. Од материјала као подлога златовезу користи се плиш, свила, брокат – објашњава Добрила Ашкрабић, председница Удружења „Ризница рукотворина” из Барајева.

Капе златаре представљају одевни предмет који је везан за животни процес и статус породице из које су потицале девојке. 
– Највећи центар за израду капа златара био је у Меленцима. Водила га је Ката Лончарски, која је имала три ћерке и све су знале да користе технику златовеза. У Банату их је највише сачувано у Зрењанину, али и у Кикинди има неколико врло драгоцених експоната. Представља обредну, традиционалну капу, коју је свекрва поклањала млади на венчању, која ју је и касније носила у свечаним приликама, до рођења првог детета – каже Славица Гајић, виши кустос-етнолог Народног музеја у Кикинди. 
Биљана Мандић из Секције за очување банатске ношње, обичаја и рецепата, која је организовала радионицу у кикиндском Културном центру за учење технике златовеза, уз менторски рад Добриле Ашкрабић, истиче да су капе златаре важан део друштвеног идентитета Срба у Банату. 
– Радећи златовез на капама златарама, девојке су уткале сву љубав, знање и машту, да их што боље ураде. Углавном су их жене саме везле и тај рад је изузетно вредан. У зависности од богатства, капа златара имала је лепше и богатије везове, а самим тим и девојка је могла боље да се уда – наводи Мандићева. 
Капе златаре са традицијом дугом пет векова и данас су инспирација многим уметницима и модним креаторима, и доказ да је враћање коренима истински вредно и значајно за очување идентитета српског народа.