МИСТЕРИЈА СРПСКОГ ПРИВРЕДНОГ РАСТА

У последњих седам година бруто домаћи производ (БДП) Србије реално је порастао за преко 40 процената (просечно, више од пет одсто годишње). Без обзира на веома ниску базу, овакав привредни раст је сасвим солидан за европску земљу у транзицији. Број запослених, међутим, у истом периоду, опао је за око 100.000. Овај пад ће бити још драстичнији када радници који већ годинама не примају плате (а воде се као запослени) и званично остану без посла, и када преостала јавна и друга предузећа буду приватизована.

Висок привредни раст и апсолутни пад броја запослених по правилу не иду заједно – поготово не у средњем или дугом року. Привредни раст је резултанта раста запослености и продуктивности. Како запосленост у Србији опада, објашњење привредног раста би се морало тражити у домену великог пораста продуктивности. Нека инострана искуства би могла ићи у прилог оваквом објашњењу.

Модерне економије свој раст заснивају на моћним технологијама и великој продуктивности која из тога произлази. Ова појава је најизраженија у привредама које раст базирају на индустрији и индустријским улагањима. Динамичне привреде, Кина је овде одличан пример, веома споро повећавају број запослених упркос фантастичном привредном расту. Проблем је што се раст српске привреде не базира на експанзији индустрије и што Србија има једну од најнижих стопа инвестиција у основна средства у Европи.

Друго објашњење је ближе српској стварности – социјалистичка привреда је запошљавала велики број радника који ефективно нису доприносили привредном расту. Отуда, отпуштањем вишка радника привредни раст није угрожен, а продуктивност је обрачунски порасла. Преостали радници сада више раде, па то доприноси стварном расту продуктивности. Међутим, "велико спремање" привреде није од јуче и започето је под притиском рата и санкција још током деведесетих. Ови процеси не могу трајати бесконачно дуго, осим ако Србија није открила метод економског раста коме су запослени сметња.

Растом продуктивности може се објаснити спора апсорпција радне снаге и пораст броја незапослених, али се тешко може објаснити апсолутни и вишегодишњи пад броја запослених коме као да нема краја.

Обjашњење српског привредног раста (уз парадоксалан пад броја запослених) могло би бити једноставније и непријатније – БДП расте спорије, а инфлација брже него што то статистика исказује. У "реалном" расту је тако садржан и део инфлације који статистика није регистровала и није "очистила" из номиналног БДП-а.

Статистика не може пратити кретање свих цена на тржишту, па то ради преко одабраних узорака. Формирање узорака је једноставније у економијама које су доминантно базиране на пољопривреди и индустрији и чији производи имају јединичне цене чији се раст може мерити. Привредна структура је данас другачија и огроман део БДП-а се формира на тржишту услуга где је праћење пораста цена изузетно компликовано. Као и у осталим светским економијама, и у Србији удео услуга у БДП-у стално расте и приближава се вредности од 60 процената, док се удео индустрије и пољопривреде смањује.

Код огромног броја услуга нема јединичних цена, па их статистика не може директно пратити. Имплицитна претпоставка је да се раст цена услуга креће по сличној стопи по којој расту цене роба и "мерљивих" услуга. Ова логика је на климавим ногама – за разлику од роба, највећи број услуга није изложен иностраној конкуренцији, па се цене формирају на ограниченом, локалном тржишту. Цене услуга због тога расту брже него цене роба, и статистика тај раст вероватно потцењује.

Потцењивање раста цена услуга постаје све већи проблем у условима где се учешће услуга у БДП-у повећава, и управо је у томе потенцијални извор грешке код обрачуна инфлације. Овај проблем није карактеристичан само за Србију.

У стручним круговима на Западу, ове статистичке мањкавости су одавно уочене и о њима се говори, мада не одвише гласно. Нико се не сатире како би показао да је инфлација већа но што статистике показују. Разлог је вероватно у бојазни да би синдикати и запослени одмах тражили повећање плата које, у великом броју западних држава, ионако реално опадају или стагнирају. Када су плате у питању, за њихово повећавање никада није добар тренутак – бар је тако у последњих сто педесет година. Ситуација у Србији нажалост није идентична оној у Европској унији. У свом обрачуну инфлације ЕУ користи "индекс потрошачких цена" код кога је учешће цена услуга нешто шире заступљено. Србија овај индекс користи тек од ове године, упоредо са индексом цена на мало. Уз то, и стопа инфлације у Србији је вишеструко већа од инфлације у ЕУ, па је и простор за евентуалну "статистичку грешку" далеко шири, а тиме и њен ефекат на обрачун реалног БДП-а.

Све изнето је само хипотеза којом је могуће објаснити чудан случај српског привредног раста. Ова хипотеза може бити логична, али не мора бити тачна. Ако је тачна, тада су потенцијалне импликације изузетно тешке. Српски економски брод плови са лошим компасом, а српски "капетани" економске одлуке доносе на бази погрешних информација. То додатно повећава већ и онако превисок ризик потпуног бродолома.

Финансијски консултант