„Фераријем” у Котурове

„Моштанице алај си дубока, ко те гази нек’ ми не долази”.

И данас би неко да од заборава отме песму козарачких цура и момака. Да за историју сачува причу о оном што је, под Козаром и на планини легенди, било за време Другог светског рата. И данас би неко да од заборава отме истину о Котуровима, селу дубичке општине које се угнездило у недра Козаре подно Мале Градине, пружајући руку манастиру Моштаница и споменику великом народном вођи и српском јунаку Петру – Пецији Поповићу, подигнутом уз манастирско здање.

У Котуровима се највише прича о малим-великим људима који су се, са опанцима на ногама, отиснули у свет и тамо постали неко и нешто. А из тог света, Котурани су се враћали завичају. Попут Миодрага Котура, данас једног од водећих логистичара „Фераријевог” тима. Момка који је са родитељима пре скоро четрдесет година, отишао у свет. Сваке године, након Мелбурна, Куала Лумпура, Монте Карла, Монце, Сао Паола...ето ти Мише у своје Котурове. Са супругом Ромоном, Индијком, и четворо њихове деце, опет иде каљавим сокацима које нити може, а нити хоће да заборави.

– Једно је номадити по светским метрополама, а сасвим друго доћи под Козару и срести се са људима каквих је мало где. И Шумахеру и Маси и Раиконенусам причао о мојој дедовини. О мојим Котуровима. Сви су обећавали доћи на Козару, али су професионалне обавезе ипак изнад свега. Ко зна, можда их некад и угостим у Котуровима, прича Миодраг.

Током последњег рата Мишо је чинио све да бар своје у тиму „Ферарија” увери како Срби нису злочинци.

– Памтим Југу и родни крајиз далеко лепшег времена. Због тога сам помало и југоносталгичан. Кад год би неко прозборио ружну реч за мој народ, а мало када их је било лепих, настојао сам да све то подведем под лажи које су јавности сервирали медији и светски моћници. Тешко је све то било издржати али ми се чини да ће свет ипак и на крају прихватити истину о ратовима у Југославији и народима који сигурно нису криви за зло које их је снашло, каже Миодраг.

У родне Котурове долази и Владо Котур, фудбалски интернационалац и некадашњи капитен омладинске репрезентације Југославије.

– Сви смо ми у овом крају живели за нашу Козару. Расли смо уз приче о страдањима у Јасеновцу, Градини и на Козари. Са тим причама одлазили смо у свет и из тог света увек се враћали Котуровима и својој Дубици. Нико нам то није покушао, а нити смео отети. То је оно што нас разликује од других. Због тога је, можда, и толико велика љубав Козарчана према родном крају, каже Владо Котур.

А старина Милан Котур, који је цели радни век провео уз дипломате у европским метрополама, памти детињство пуно црних марама и суза.

– У само једном дану усташе, односно наше комшије Хрвати, убиле су 48 сељана. Из куће Пантелије Котура од глади су, мало касније, умрла четири унука, у сина му Лазе три сина. Код комшије их је петоро умрло јер хлеба нису имали. Да ти не причам. Срце да ти пукне. Када смо се вратили мушког чељадета у Котуровима није било. Међу мајкама и нама децом био је само Ђуро Котур, народни одборник, коме је основно занимање било да прави мртвачке сандуке. Окупио би око себе нас дечурлију, а онда смо сви заједно ишли да тражимо ексере по згариштима. Даске за мртвачке сандуке нисмо имали па смо је парали, раскривајући таване ионако порушених кућа, уздише Милан Котур.

У Котуровима данас живи једна породица Котура по којима је насеобина, некад давно, и добила име. И десетак других је у селу. Али све њих, у питомину поред Моштанице, донело је зло време последњег рата на бившим босанскохерцеговачким просторима.