„Ferarijem” u Koturove

„Moštanice alaj si duboka, ko te gazi nek’ mi ne dolazi”.

I danas bi neko da od zaborava otme pesmu kozaračkih cura i momaka. Da za istoriju sačuva priču o onom što je, pod Kozarom i na planini legendi, bilo za vreme Drugog svetskog rata. I danas bi neko da od zaborava otme istinu o Koturovima, selu dubičke opštine koje se ugnezdilo u nedra Kozare podno Male Gradine, pružajući ruku manastiru Moštanica i spomeniku velikom narodnom vođi i srpskom junaku Petru – Peciji Popoviću, podignutom uz manastirsko zdanje.

U Koturovima se najviše priča o malim-velikim ljudima koji su se, sa opancima na nogama, otisnuli u svet i tamo postali neko i nešto. A iz tog sveta, Koturani su se vraćali zavičaju. Poput Miodraga Kotura, danas jednog od vodećih logističara „Ferarijevog” tima. Momka koji je sa roditeljima pre skoro četrdeset godina, otišao u svet. Svake godine, nakon Melburna, Kuala Lumpura, Monte Karla, Monce, Sao Paola...eto ti Miše u svoje Koturove. Sa suprugom Romonom, Indijkom, i četvoro njihove dece, opet ide kaljavim sokacima koje niti može, a niti hoće da zaboravi.

– Jedno je nomaditi po svetskim metropolama, a sasvim drugo doći pod Kozaru i sresti se sa ljudima kakvih je malo gde. I Šumaheru i Masi i Raikonenusam pričao o mojoj dedovini. O mojim Koturovima. Svi su obećavali doći na Kozaru, ali su profesionalne obaveze ipak iznad svega. Ko zna, možda ih nekad i ugostim u Koturovima, priča Miodrag.

Tokom poslednjeg rata Mišo je činio sve da bar svoje u timu „Ferarija” uveri kako Srbi nisu zločinci.

– Pamtim Jugu i rodni krajiz daleko lepšeg vremena. Zbog toga sam pomalo i jugonostalgičan. Kad god bi neko prozborio ružnu reč za moj narod, a malo kada ih je bilo lepih, nastojao sam da sve to podvedem pod laži koje su javnosti servirali mediji i svetski moćnici. Teško je sve to bilo izdržati ali mi se čini da će svet ipak i na kraju prihvatiti istinu o ratovima u Jugoslaviji i narodima koji sigurno nisu krivi za zlo koje ih je snašlo, kaže Miodrag.

U rodne Koturove dolazi i Vlado Kotur, fudbalski internacionalac i nekadašnji kapiten omladinske reprezentacije Jugoslavije.

– Svi smo mi u ovom kraju živeli za našu Kozaru. Rasli smo uz priče o stradanjima u Jasenovcu, Gradini i na Kozari. Sa tim pričama odlazili smo u svet i iz tog sveta uvek se vraćali Koturovima i svojoj Dubici. Niko nam to nije pokušao, a niti smeo oteti. To je ono što nas razlikuje od drugih. Zbog toga je, možda, i toliko velika ljubav Kozarčana prema rodnom kraju, kaže Vlado Kotur.

A starina Milan Kotur, koji je celi radni vek proveo uz diplomate u evropskim metropolama, pamti detinjstvo puno crnih marama i suza.

– U samo jednom danu ustaše, odnosno naše komšije Hrvati, ubile su 48 seljana. Iz kuće Pantelije Kotura od gladi su, malo kasnije, umrla četiri unuka, u sina mu Laze tri sina. Kod komšije ih je petoro umrlo jer hleba nisu imali. Da ti ne pričam. Srce da ti pukne. Kada smo se vratili muškog čeljadeta u Koturovima nije bilo. Među majkama i nama decom bio je samo Đuro Kotur, narodni odbornik, kome je osnovno zanimanje bilo da pravi mrtvačke sanduke. Okupio bi oko sebe nas dečurliju, a onda smo svi zajedno išli da tražimo eksere po zgarištima. Daske za mrtvačke sanduke nismo imali pa smo je parali, raskrivajući tavane ionako porušenih kuća, uzdiše Milan Kotur.

U Koturovima danas živi jedna porodica Kotura po kojima je naseobina, nekad davno, i dobila ime. I desetak drugih je u selu. Ali sve njih, u pitominu pored Moštanice, donelo je zlo vreme poslednjeg rata na bivšim bosanskohercegovačkim prostorima.