Деца не верују одраслима

Велики број деце и младих не препознаје дигитално насиље, а када га и уоче ретко о томе желе да разговарају, нарочито са одраслима – показало је истраживање које је у четири региона Србије спровео Институт за дигиталне комуникације. Око 40 одсто младих пријавило је да о тој врсти насиља прича са родитељима, око девет одсто да разговара са наставницима или школским психологом. Ипак, генерално, показало се да – они не верују одраслима.

Млади углавном сматрају да одрасле теме у вези са дигиталним технологијама не занимају, да не разумеју платформе које они користе, не схватају „Снепчет”, и оно што је важно – деца се боје забране и казне одраслих и зато, ако им се нешто ружно деси на друштвеним мрежама, одлуче да ћуте.

– Кроз пројекат „Бољи онлајн” посетила сам 80 школа и разговарала са скоро 15.000 родитеља и деце о превенцији дигиталног насиља. Нема ниједне школе у којој нисам поставила питања: Да ли је некада неко од вас трпео неки облик дигиталног насиља? Да ли сте видели да ли неко од ваших другара пати? Деца на почетку разговора кажу: па не, не знам, можда. Али већ на друго питање да ли вам је неко упутио грубе речи, да ли вас је неко вређао, ниподаштавао или на било који начин утицао да се осећате лоше на вајбер, воцап групи, „Инстаграму” или „Тиктоку” – они кажу: а то, па то се дешава сваког дана. Занимљива је чињеница да деца уопште не препознају дигитално насиље, да га нормализују, стандардизују и да им тај начин разговора постаје уобичајен – рекла је психолог Ана Мирковић, директорка Института за дигиталне комуникације.

Међу питањима упућеним деци у оквиру ових истраживања била су, каже наша саговорница, и она са киме о разговарају о дигиталном насиљу или не разговарају, коме верују, да ли препознају основне термине из дигиталне писмености као што су говор мржње, да ли га разликују од слободе говора, да ли препознају лажне вести и информације, како реагују на насиље када се оно деси… Показало се да деца и млади иако дигиталне технологије користе од најранијег узраста и одлично се практично сналазе – не знају да протумаче намеру неког које им је послао поруку са нимало наивним садржајем.

(Илустрација Срђан Печеничић)

– Они не умеју да протумаче на који начин та порука може да утиче на њихову перцепцију, расположење, емоције… Не могу, такође, критички да промисле ни о садржају који сами стварају и стављају на интернет. Немају представу какве последице то може да има по њих ако нису водили рачуна о моралу или о туђим осећањима, уколико немају емпатичних капацитета. Због тога су деца у проблему до 12-13 године, а врло често и дуже зато што их томе не учимо. Јер они то не могу да науче у школи, јер се и у школи и код куће о томе с њима врло ретко разговара – наглашава Мирковићева.

Напомиње да постоје приручници о томе. У нижим разредима деца о томе уче кроз дигитални свет, а касније кроз грађанско васпитање… Било је речи да се са тиме шта их вреба на мрежама упознају и кроз друге предмете. Али, нажалост, то је ретко у пракси.

„Свест родитеља о томе да су им деца изложена различитим, врло често непримереним садржајима на мрежама, који могу да утичу на њихово ментално здравље, као и да одатле трпе насиље полако расте. У жељи да знају шта им деца гледају на интернету родитељи најчешће посежу за апликацијама контроле садржаја. То јесте у реду, али за ниже узрасте. За старију децу то не важи, јер они знају да прикрију своје трагове, да до одређених садржаја дођу на други начин, преко уређаја својих другара. Зато је отворена двосмерна комуникација између родитеља и деце најтежи задатак родитељства”, оценила је Ана Мирковић.

Важно је, напомиње, да маме и тате буду отворени, да постављају питања деци, да их не осуђују, да им се нађу у свакој ситуацији…

Истиче и да је важно да деци признамо да оно о чему знају више – знају више. „Да их замолимо када им је нешто потребно на мрежама да нам појасне јер се они тада осећају врло корисним и спремни су да о тој теми причају”, напомиње Мирковићева. Како указује, родитељи ћуте из страха да не испадну неспретни, а деца из страха да не буду кажњена. – Практично тај канал комуникације не постоји. А када крену да разговарају, почне права прича о превенцији. Из питања се јавља увек неки одговор, неко сазнање – закључује Мирковићева.