Тежња да се превазиђе сопствена коначност

Са многим професорима са Музичке академије сам после студија успоставила не само пријатељске, већ и срдачне односе. Дејан Деспић је за мене трајно остао – уважен композитор и професор. Повремено су се његова музика и његово деловање укршатили са мојим радом и идејама и та преплитања су увек били пријатна, занимљива и сврсисходна.

После десетогодишњег педагошког рада у музичкој школи „Мокрањац”, композитор Дејан Деспић је 1965. године изабран за доцента за теоријске предмете на Музичкој академији у Београду. Две године касније ушла сам и ја у ову институцију – као студент клавира и музикологије. И то је био и мој први сусрет са овом изузетно смиреном особом, посвећеном свом позиву, чије је знање било фасцинантно, ерудиција огромна, предавања из хармонске анализе занимљива, проучавања дубока и конкретна. Већ тада, као млад доцент, управо због ових особина био је уважен педагог. Строг и љубазан. Хладан и предусретљив. Са јасним ставом у свакој ситуацији.

Као уредник у тадашњој Телевизији Београд осмислила сам и снимила портрет Дејана Деспића. Договарали смо се врло прецизно у финој и лагодној атмосфери и тада ми је дао један свој необичан текст – одговори без питања. Наиме, питања за један интервју није сачувао, али је сачувао исцрпне одговоре који, како је сам рекао „творе својеврсну малу музичку аутобиографију”. На самом почетку су његова рана сећања на музику коју памти из детињства – композиције Росинија, Грига и Моцарта – а затим и на музичке почетке:

– Стицајем ратних околности, активно сам почео да се бавим музиком тек са 14 година, када су ми, по мојој жељи (а од неког мајчиног продатог прстена – био је то почетак 1944. године!) купили клавир: један стари безендорфер, који ми и данас још одлично служи, и не бих се од њега никад растао, вероватно због тога што сам на његовим диркама први пут осетио чаробан и неупоредив доживљај својеручног „произвођења” музике... Већ негде са 17 година покушавао сам понешто и да компонујем. Изгледа да ме је на то подстакао први сусрет са Шопеном. Добро памтим да је то била његова мазурка цис-мол, коју сам одушевљено и „осећајно” вежбао, тако да су ми први композиторски покушају били – мазурке. Нашао сам велику драж у томе да и сам стварам „тако нешто” и биће да сам у тренутку тог открића постао свестан свог будућег позива, или га бар наслутио.

Задовољан нашом првом сарадњом на телевизији, Деспић се одазвао мојој молби и за моју серију „Светска премијера” компоновао два циклуса песама – „Ђулићи” и „Ђулићи увеоци”.

Клавирска музика Дејана Деспића је веома захтевна, али и захвална за пијанисте. На једном месту он каже:

– Своје музичке идеје, а најчешће и њихову разраду, увек стварам за клавиром, у непосредном контакту са реалним „живим” звуком и сталној звучној контроли... Компонујући за клавир, разуме се, увек настојим да то буде „под прстима” то јест да пре свега сам то могу (како-тако) да одсвирам, па су зато моје клавирске композиције увек и врло „свирљиве”.

То се управо може рећи и за „Дубровачки дивертименто”, композицију коју сам често изводила у клавирском дуу са Весном Кршић. Дело је инспирисано одломцима из елегантних госпарских Дучићевих „Дубровачких сонета”, а музички се, врло очигледно – што и сам аутор истиче – ослања на Дебисија. Дискретна је програмност овог дела: Дучићеве мото-строфе за сваки став само су почетни импулс који рађа основну музичку идеју, која се потом развија у класично јасан музички облик.

Једна од најдуговечнијих и најцењенијих серија Радио Београда била је „Гост Другог програма”, коју је уређивао и водио новинар Милош Јевтић, остварујући изванредне интервјуе – портрете наших најистакнутијих аутора из разних уметничких и научних сфера. Многе емисије су преточене у занимљиве књиге, па је тако настала и књига „Сазвучја Дејана Деспића”, у којој композитор открива прегршт занимљивих детаља – о пореклу и породичној атмосфери, о школовању, ратним условима, о свом професору Марку Тајчевићу, свом композиторском раду и уметничком креду, о деловању у САНУ....

У једном сусрету, после разговора који смо водили на Летњој духовној академији, поклонио ми је ову књигу са посветом: Драгој колегиници и саговорници Снежани Николајевић, Дејан Деспић. У Студеници 13. јула 2005. При крају књиге налази се његова лепа мисао да је „човеков нагон за стварањем сваке врсте – од потомства па до највиших остварења људског духа – у ствари, и несвесна тежња да се некако превазиђе та сопствена неизбежна коначност, да се у неком облику потраје преко граница живота”. Својим животом и опусом Дејан Деспић је то управо остварио.