Све се мења, сем нежења

Јабланица на Златибору – У Јабланици, на Златибору, најпространијем селу у Србији, све се мења сем – броја нежења. Тако, у шали и збиљи, говоре мештани овог планинског краја, некад чувеног по великом броју неожењених момака, многих већ у зрелом животном добу.

– Не тако давно, пре 10–20 година, када се о њој чешће писало и причало, Јабланица је имала око 1.000 становника, и око двеста нежења. Данас има око 800 житеља, а око 150 неожењених – причају нам у домаћинству пензионисаног рудара Миша Милекића домаћин и његови гости: сеоски ветеринар Драгиша Словић и Милекићев колега, рудар у пензији, Драгомир Кокоровић.

Привредне недаће су се, кажу, овде и те како осетиле. Око 150 мештана некад је радило у оближњем руднику магнезита. У јабланичкој земљорадничкој задрузи – коју су звали „мајка за сељака” јер им је производе откупљивала, а робу и за паре и без пара, на почек, давала – још стотинак њих. Шивара кожне галантерије „Младост” запошљавала је око 70 радника. На железници, чувању барске пруге и другим железничким делатностима, такође је било радних места за Јабланичане. Уз послове са дрвеном грађом, сточарством и другим, лепо се приходовало, а кад се добро живи, говорило се, и нежење ће се ваљда лакше поженити.

– Али, кола нам пођоше низбрдо. Почетком 2000. године поче криза у руднику магнезита, муке око приватизације, остадоше људи без посла. Сад у њему нико не ради, само чувари су ту. Са шиваром слична прича: пропала је, плафон и кров попадали. Ни задруга више није „мајка за сељака”. Удружила се с неком другом задругом, мало запослених остало, на прсте се могу избројати. Ни на железници није песма, неки су је напустили и узели отпремнину. Имали смо у селу и пошту, амбуланту, јавни превоз. Све то данас слабо ради или не ради. Сигнал телевизије никакав, село смо међу брдима, сателитске антене користимо. Школа има 32 ђака, а некад је било и десет пута више – говоре нам, надопуњавајући један другог, наши саговорници.

Ипак, не посрћу пред неприликама ови горштаци, навикли да се кроз живот сналазе. Све више се о развоју сеоског туризма овде размишља. Услове имају одличне, близина новог скијалишта на Торнику им иде наруку. Ваздух чист, храна здрава, а црква брвнара из 1838. са чувеним собрашицама реткост је какве нема надалеко. Село је као створено за одмор од напорне градске свакодневице. Или, како је овај крај стиховима описао овдашњи ветеринар и песник Драгиша Словић: „Ако би се бирала планинска лепотица,/ мис би била моја Јабланица,/ са Торником уздигнуте главе,/ гледам широм хоризонте плаве./ Ако бациш поглед ка истоку,/ Авала ти већ светли у оку,/ ако желиш видет Црну Гору,/ угледаћеш плећа Дурмитору”.

– Основали смо туристичко удружење, предстоји категоризација пет кућа спремних за пријем гостију, обнављамо угоститељство. Долазили су неки Београђани и Новосађани, па отишли пуних плућа и задовољни. Воду са изворишта „Диданска врела” искористићемо да направимо базен. Има још пуно идеја, надамо се помоћи општине Чајетина – каже нам јабланички угоститељ Новица Кокоровић.

У Јабланици се надају и повољним кредитима за развој туризма, двадесетак домаћинстава спремно је да се бави том делатношћу. Кад заживи туризам, верују, све ће уз њега почети да се развија. Па ваљда ће и мештани, млади а и они нешто старији, изаћи из „круга нежења”.