Црна књига комунизма

Сваке вечери на телевизији се приказује ријалити шоу који се одвија под знамењем црвене звезде петокраке. Разлози и мотиви за употребу могу бити различити: од симпатија организатора за титоистичку идеју, преко кемп третмана једног симбола из прошлости, до просте асоцијације на бившу Југославију као на целовит простор на коме се организатори боре за гледаност. Можемо ли да замислимо како неко исти шоу приказује са симболом свастике?

Недавно сам, такође, на улицама Београда имао прилике да видим како се један уважени режисер шета са великом торбом на којој је преко целе дужине исликана огромна црвена петокрака. Петокрака се могла видети и током такозваних антифашистичких протеста. Њу, такође, употребљавају и разне неокомунистичке организације и све бројније анархистичке иницијативе.

Док су појаве неонацистичких група и њихова употреба свастике изазвали оправдано веома жучне реакције шире јавности, поновна појава и употреба комунистичких симбола не само да није изазвала једнако противљење и осуду већ је штавише дочекана са симпатијама!? Овај несхватљив феномен резултат је жалосне чињенице да у Србији комунистички злочини никада нису адекватно расветљени и објашњени, те да злочиначка природакомунистичког покрета и његови застрашујући резултати у прошлом веку никада нису доспели до наше шире јавности.

Комунизам је, међутим, квантитативно гледано, прoизвео далеко више директних жртава него нацизам. Док се резултати нацистичке влaдавине процењују на око двадeсет пет милиона жртава, свеукупни биланс комунистичког терора, репресије и прогона процењује се од шездесет до чак сто милиона мртвих (преглед различитих процена може се наћи у изванредној књизи Алана де Беноа „Нацизам и комунизам”, која се прошле године појавила код нас). У Србији, нажалост, никада није објављен најзначајнији документ о монструозној природи комунистичког покрета, волуминозна „Црна књига комунизма” Стефана Куртоа и још петорице историчара која се још 1997. појавила у Француској, затим и на многим светским језицима. Превод се, занимљиво је, већ 1999. појавио и у Љубљани и у Загребу и у Сарајеву, али не и у Београду, иако би управо српски народ требало највише да буде заинтересован за ову тематику као највећа жртва комунизма на овим просторима.

Куртоа и сарадници на преко осамсто страница сведоче о монструозности комунистичког подухвата на различитим меридијанима. Као у неком интензивном хорор филму ређају се бројке и стравични призори истребљивања читавих слојева људи, убиства милиона припадника различитих етничких група планираном глађу, систематског терора над сопственим грађанима, гулага, подстицања глобалног црвеног тероризма, страховитих обрачуна током Шпанског грађанског рата (укључујући и вешања свештеника), окупације читаве источне Европе, бруталне елиминације демократских политичких противника, слике десетина милиона жртава разних маоистичких експеримента у Азији од којих је најмонструознији такозвана Културна револуција (свеукупно око 65 милиона жртава), затим застрашујућа два милиона Пол Потових жртава у Камбоџи, дивљања комунистичких вођа у „народним” режимима Африке (Етиопија, Мозамбик, Ангола), у Латинској Америци итд.

Ми бисмо и те како имали да додамо своје поглавље: отпочињање и вођење братоубилачког рата под видом револуције, лијева скретања у Црној Гори, стравични црвени терор Удбе у јесен 1944. у западној Србији, убиства, протеривања и елиминација великог дела грађанске елите у Србији, пљачкање и отимање приватне имовине, присилни откуп, терор над сељаштвом, насилно укидање монархије, укидање демократије и партијског плурализма, Голи оток, убиства и терор међу емиграцијом, цепање Србије, конструисање нових нација цепањем српског етничког корпуса, разбијање и цепање Српске православне цркве, Устав из 1974. и разбијање српског етничког простора итд.

Због свега овога неопходно је третирати комунистичке злочине једнако као и нацистичке, а симболе и знамења оба покрета посматрати на једнак начин и једнако се односити према њима. Управо онако како је Уставни суд Савезне Републике Немачке урадио током педесетих година прошлог века: у исто време забрањене су и неонацистичка и комунистичка партија Немачке.

Залажем се за амерички модел третирања екстремистичких група који брани право на слободу мишљења, изражавања и окупљања свима, укључујући и екстремисте све док не прете директним насиљем. Али ако се овде прибегне моделу који постоји у неким континенталним земљама, који предлажу неке мање партије, невладине организације па чак и поједини министри, а то је модел забране, онда са пуно права треба захтевати да се у исто време забране и неонацистичке и неокомунистичке организације и знамења. Ако се забране само неонацисти то ће значити опасну аболицију комунизма и указати на то да у Србији стварна демократија и даље остаје далеки сан; то јест да се под видом борбе против нацизма не брани демократија већ комунистичко наслеђе.

Центар за конзервативне студије