Где је погрешио Борис Немцов

У редакцију угледног руског дневног листа „Ведомости”, који се бави економско-политичким темама, стигло је пре неки дан озбиљно упозорење. Пошиљалац: Федерална служба за надзор у области веза и масовних комуникација, или скраћено – Россвјазкомнадзор. Споран је био текст „Новочеркаск – 2009”, аутора Јевгенија Гонтмахера, руководиоца Центра за социјалну политику Економског института Академије наука. Укратко, надлежне службе су процениле да би поменути текст могао „да подстакне екстремистичке реакције”. Последица по „Ведомости”, за сада, неће бити. Ово је само опомена.

На почетку неколико напомена. „Ведомости” је заједничко издање Дау Џонса, „Фајненшел тајмса” и издавачке куће Индипендент мидија која, између осталог, издаје и дневник „Москоу тајмс” на енглеском језику. У насловници „Ведомости” поред „Фајненшел тајмса” уписан је и „Волстрит џорнал”. Другим речима, а према западним стандардима – независне новине. Следећа напомена односила би се на наслов текста „Новочеркаск – 2009”. Наиме, у граду са овим именом 1962. године је дошло до великих социјалних немира у којима је погинуло 26 људи. Треће, још неки руски медији су ових дана опоменути због „неодговорног писања” о финансијској кризи која је захватила свет, па и Русију.

Драма у граду „Н”

О чему говори Гонтмахер? Укратко, он покушава да дочара слику могућег развоја једног локалног социјалног бунта, изазваног банкротством месне фабрике, а целу причу смешта у фиктивни град „Н” (Новочеркаск?). Ток замишљеног догађаја и претпостављене последице аутор заснива на уверењу у неспособност локалних и централних органа власти да се носе са економским невољама у које је, по њему, запала Русија.

След збивања је овакав: радници фабрике у граду „Н”, која већ дуже време послује са губицима, излазе на улицу тражећи плате и право на рад. Приватни власник који је у посао ушао осамдесетих и деведесетих година прошлог века, на почетку транзиције, исплаћивао је умањене плате неколико месеци, иако предузеће није радило. Сада је каса испражњена. Кривац за пропаст предузећа је, између осталог, и огроман државни апарат створен после 2000. (када је на власт дошао Владимир Путин), а који није био спреман да прихвати либералне идеје и иницијативе предузетника.

На месном бироу рада појављује се неколико хиљада људи који траже било какво запослење не би ли барем прехранили породице. Беспарица утиче и на трговину, затварају се велике самопослуге, опстају тек мале продавнице које тргују основним животним намирницама попут хлеба, млека, јефтине саламе... цветају шверц и сива економија. Градска бирократија је уплашена, чека се „наредба са врха”. На телевизији се пробијају прве вести о кризи која прети држави. У међувремену, у граду „Н” спонтано се организују протести, радници крећу на седиште градоначелника. Чиновници беже у страху, милиција се не меша. Али зато стижу новинари.

Маса упада у, сада већ напуштено, седиште градоначелника. Стихијно се појављују лидери који покушавају да каналишу протест. Локални представници партија се клоне догађаја, многи кришом беже из града. Појављују се и први захтеви упућени прво на адресу губернатора, а потом и шефа државе. „Вратите нам посао!”, „Одговорност за корумпиране чиновнике!”, па чак и националистички позиви – „Русија, Русима!” Губернатор се окреће за помоћ Москви, док вести о правим дешавањима у „Н” колају Интернетом и независним медијима.

Москва не зна како да се избори са проблемом. Употреба силе не долази у обзир. Губернатор добија наређење да ствар преузме у своје руке и смири страсти. Овај, опет, свестан да му ионако следује отказ, сам подноси оставку. Стиже нови губернатор и у стилу спасиоца, а уз помоћ једне од државних банака, обезбеђује новац за радничке плате. Производња у спорној фабрици и даље стоји, али се страсти коначно стишавају.

А онда стижу вести из града „М” у којем су радници локалног пропалог предузећа, такође, изашли на улице...

„Спасилац” Јељцин

Шта је изазвало реакцију Россвјазкомнадзора и опомену листу „Ведомости”? То што према мишљењу надлежних текст Јевгенија Гонтмахера – једну другој – супротставља две категорије грађана: раднике који су због пропасти фабрике остали без посла и средстава за живот и чиновнике који се плаше да ће изгубити своја добро плаћена радна места у вертикали власти. Последице би могле да буду драматичне.

Али, где је у свему Борис Јефимович Немцов, бивши вицепремијер у влади Анатолија Чубајса, бивши губернатор Нижњеновгородског региона и човек који је у једном тренутку важио за сигурног наследника првог руског председника Бориса Јељцина? Објашњавајући једном приликом узроке распада СССР-а, Немцов је нагласио да је такав развој догађаја био неминован. Према његовим речима, у Нижњеновгородској области резерве хране једва да су биле довољне за неколико дана. Цела земља била је у расулу. Нешто је морало драстично да се мења. Ипак, долазак Јељцина на власт неодољиво подсећа на долазак новог губернатора у „Н”. На тренутак се учинило као да је проблем решен. Испоставило се да није. Русија је у Јељциново време дотакла само дно.

Ако само претпоставимо да је Јевгениј Гонтмахер у праву, а логика Бориса Немцова исправна, питање које се по природи ствари намеће јесте: да ли би излаз из садашње ситуације био – распад Руске Федерације? И докле тако...