Рупел тужи Словенију

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 25. новембра – Бивши дугогодишњи шеф словеначке дипломатије Димитриј Рупел одлучан је да реч председника Словеније Данила Тирка неће бити последња, па је унајмио једну од најбољих домаћих адвокатских канцеларија како би одбранио своје право на амбасаду у Бечу. Рупел је правну помоћ за тужбу против Словеније затражио од Петра Чеферина, искусног љубљанског адвоката и прекаљеног „кривичара”. Уз Рупела је на исту идеју, сазнајемо, дошао и Борут Трекман коме је Тирк ускратио амбасадорско место у Берлину.

У јавност је већ процурило правно мњење да је уставна улога владе да одлучује о амбасадорима, док је улога председника државе „углавном репрезентативна”. Тирк би према томе, попут енглеске краљице, требало да аминује одлуке владе, у овом случају бивше владе на чијем је челу био премијер Јанез Јанша. Правни саветници из Тирковог кабинета одбацују такво тумачење и подсећају да је улога амбасадора да у председниково име представља државу у свету, стога упозоравају да ће председникова одлука ипак бити она коју ће и Рупел морати да научи да поштује. Рупел, за сада, остаје тврд у ставу да је могуће „правно средство” употребити против државе коју је, уосталом, сам стварао.

Рупел је остао усамљен у борби за радно место бечког амбасадора, па га је адвокатска канцеларија подржала, изневши мишљење да је „обављање спољних послова у надлежности владе, а не председника републике, стога смо сагласни с мњењем уставноправне теорије да суштинска оцена о примерености кандидата за амбасадора није у складу са репрезентативном функцијом председника републике; уз то би порицање права на судску заштиту кандидатима чија је кандидатура одбијена значило кршење истоименог уставног права”. То уверење побија ауторитет из правне струке Игор Каучич који тврди да „кандидат за амбасадора не може да постигне добијање амбасадорског положаја помоћу судске одлуке”. Тиме је „случај Рупел” доведен до усијања, а сам Рупел се не труди да стиша страсти, посебно зато што му је Тирк испао једина (непредвиђена) препрека, јер је већ добио агреман (одобрење) Аустрије. Каучич, међутим, додаје да „неизабрани амбасадорски кандидати немају могућност да путем суда пониште став председника о одбијању да потпише указ о именовању”.

Иако је нова парламентарна већина најавила да ће порадити на измени закона који уређује начин избора амбасадора, искусни дипломата и такође некадашњи словеначки министар спољни Иво Вајгл одбацује шпекулације домаћих медија да би то могао бити „Lex specialis Рупел” који би катапултирао Рупела пут Беча. Напротив, Рупел нема никакве шансе да постане представник Словеније у Бечу, сматра Вајгл. Слично мишљење дели и првак опозиционог СНС-а Змаго Јелинчич који је вест о Рупеловом неименовању прокоментарисао речима да „Рупел ионако није урадио ништа добро, зато је у реду да не добије награду којом би могао да се поново приближи госпођи Фереро-Валднер”, бившој Рупеловој колегиници у Аустрији, а данас комесарки ЕУ за спољне односе и европску суседску политику.