Шта и како без судске заштите

Општински суд у Т. донео је пресуду којом се „оптуженом налаже да се на првој наредној седници Скупштине СИЗ културе извини тужиоцу за клевету изречену на једној од претходних седница тог органа”. Само да се извини, иако је кривица утврђена. Тужени се, наравно, није извинио. Тужиоцу је остало да бира: или ће остати ту да живи с љагом која је смишљено бачена на њега, или ће се иселити из средине у којој је добио прво запослење, основао породицу и намеравао да ту живи до краја. Одабрао је ово друго. Али не сам, већ са супругом и троје деце. Тужени је тек тада добио на популарности, јер је успео да пет чланова мањинске заједнице истера и тако допринесе етничкој монолитности средине. А трочлана комисија ЦК СКС која је расправљала о овом случају закључила је да је тужилац сувишне емотивно доживео исказ туженог, да треба да се врати, али да је његово радно место у међувремену попуњено. И? Ништа! Да ли баш није ништа? Од 18 одсто становника те средине којима је припадао тужилац, за 25 година, од 1964. остао је само један промил. А круна таквог односа према расељенима је поступак једног локалног хроничара, који је за своју књигу тражио од њих изјаве да су се иселили из економских разлога.

Каква је тежина и важност судске пресуде која не дотиче оне којима је изречена, а још мање оне који су је изрекли? Питање треба преформулисати да би се боље истакла суштина проблема: Шта чека људе без државне, судске заштите?

Не написах ово због себе, иако је реч о мојој кожи. Пишем због оних сународника на Космету којима су прво одузели судску заштиту. Лако је било освојити законодавну и извршну власт; судска је најсигурнија одлика државности. Лако ће школе и болнице доћи на ред за преузимање (отимање); судови су најмоћније оруђе у остваривању мрачних циљева везаних за етничко чишћење.

Живим у етнички чистој средини. Од двадесетак кућа у мом непосредном окружењу, у њих 18 живе досељеници с Космета. Многе од тих кућа убрзано се преправљају и дограђују (на некима свакодневно ради и више од 10 радника) да би се доселили они који су још на Космету. Да ли су ми потребна средства информисања да бих знао какво је стање на Космету? Из своје собе све видим.

Радомир Јовановић,
Жича