Šta i kako bez sudske zaštite

Opštinski sud u T. doneo je presudu kojom se „optuženom nalaže da se na prvoj narednoj sednici Skupštine SIZ kulture izvini tužiocu za klevetu izrečenu na jednoj od prethodnih sednica tog organa”. Samo da se izvini, iako je krivica utvrđena. Tuženi se, naravno, nije izvinio. Tužiocu je ostalo da bira: ili će ostati tu da živi s ljagom koja je smišljeno bačena na njega, ili će se iseliti iz sredine u kojoj je dobio prvo zaposlenje, osnovao porodicu i nameravao da tu živi do kraja. Odabrao je ovo drugo. Ali ne sam, već sa suprugom i troje dece. Tuženi je tek tada dobio na popularnosti, jer je uspeo da pet članova manjinske zajednice istera i tako doprinese etničkoj monolitnosti sredine. A tročlana komisija CK SKS koja je raspravljala o ovom slučaju zaključila je da je tužilac suvišne emotivno doživeo iskaz tuženog, da treba da se vrati, ali da je njegovo radno mesto u međuvremenu popunjeno. I? Ništa! Da li baš nije ništa? Od 18 odsto stanovnika te sredine kojima je pripadao tužilac, za 25 godina, od 1964. ostao je samo jedan promil. A kruna takvog odnosa prema raseljenima je postupak jednog lokalnog hroničara, koji je za svoju knjigu tražio od njih izjave da su se iselili iz ekonomskih razloga.

Kakva je težina i važnost sudske presude koja ne dotiče one kojima je izrečena, a još manje one koji su je izrekli? Pitanje treba preformulisati da bi se bolje istakla suština problema: Šta čeka ljude bez državne, sudske zaštite?

Ne napisah ovo zbog sebe, iako je reč o mojoj koži. Pišem zbog onih sunarodnika na Kosmetu kojima su prvo oduzeli sudsku zaštitu. Lako je bilo osvojiti zakonodavnu i izvršnu vlast; sudska je najsigurnija odlika državnosti. Lako će škole i bolnice doći na red za preuzimanje (otimanje); sudovi su najmoćnije oruđe u ostvarivanju mračnih ciljeva vezanih za etničko čišćenje.

Živim u etnički čistoj sredini. Od dvadesetak kuća u mom neposrednom okruženju, u njih 18 žive doseljenici s Kosmeta. Mnoge od tih kuća ubrzano se prepravljaju i dograđuju (na nekima svakodnevno radi i više od 10 radnika) da bi se doselili oni koji su još na Kosmetu. Da li su mi potrebna sredstva informisanja da bih znao kakvo je stanje na Kosmetu? Iz svoje sobe sve vidim.

Radomir Jovanović,
Žiča