Најважније је реаговати одмах када дете пријави проблем

Министарство унутрашњих послова (МУП) je у сарадњи са Министарством просвете и повереником за заштиту равноправности реализовало током претходне школске године уз подршку бројних партнера пројекaт „Заједно и безбедно кроз детињство”. Део овог пројекта биле су и радионице у основним школама које су ђацима од петог до осмог разреда одржали представници МУП-а и школа на тему „Превенција вршњачког насиља у стварном и дигиталном окружењу”. После скоро 11.000 одржаних радионица показало се да ђаци воле да кажу шта они мисле и да буду директно укључени у решавање проблема. Такође, већина ученика оцењује да конфликти могу да се реше позитивно и да треба пружити шансу другару или другарици чак иако се у неким ситуацијама понашају насилно, јер се иза тога можда крију много озбиљнији проблеми који ту децу муче, па на непримерен начин скрећу пажњу на себе.

Радионице се, како за „Политику” каже Оливера Зечевић, шефица Одсека за сузбијање малолетничке делинквенције у Управи криминалистичке полиције МУП-а Србије настављају и у школској 2024/2025. години, и то не само за ученике, већ и за родитеље.

У фокусу теме одржаних радионица биле су и одељењске вајбер групе, али и друштвене мреже попут „Инстаграма” и других које млади користе, где обично започињу конфликти, који уколико се на време не реагује пре или касније прерастају у неки од облика насиља, најчешће вербалног (психолошког) и/или физичког чије последице видимо у реалном свету. Садржину једног од примера за вежбу на радионици чинила је ситуација вербалног конфликта између вршњака када је више ученица преко апликације „Вајбер” у оквиру групе исмевало, вређало и искључивало из друштва школску другарицу.

У овом примеру за вежбу ученици су имали задатак да препознају облике насиља, да напишу план како на позитиван начин да реше конфликт и помогну свим актерима сукоба, затраже помоћ и подршку надлежних служби у школи и ван ње и предложе евентуално казне у зависности од последица, али на начин како би то они урадили да су чланови тима за заштиту у својој школи.

Ђаци су били подељени у неколико мањих група, а свака је представљала тим у којем су се делили по улогама – директор, наставник, психолог, педагог, разредни старешина, родитељ, ученик, школски полицајац...

„Сваки тим је имао по један задатак, тј. описану ситуацију у којој се догодио вршњачки конфликт и у оквиру тима, у улогама које су имали, осмишљавали су начине како да ту ситуацију позитивно реше. Чињеница је да деца доста времена проводе у виртуелном окружењу и да су изложена бројним изазовима, те не чуди што су управо она и најбројније жртве различитих кривичних дела које се врше путем интернета. То између осталог не подразумева њихову злоупотребу само од стране одраслих него и од стране вршњака. Тако да нам је било важно да разговарамо и о препознавању изазова и ризика у овом простору у оквиру вршњачких релација”, објашњава за „Политику” Оливера Зечевић, шефица Одсека за сузбијање малолетничке делинквенције у Управи криминалистичке полиције МУП-а Србије.

Тако су деца разне конфликтне ситуације које неминовно не морају да се заврше покретањем васпитно-дисциплинског поступка у школи решавали тимски, разговором и договором. „Били су задовољни и срећни, јер смо користили мобилне телефоне и дигиталне платформе попут ’Кахуа’, ’Чувам те’ и ’Паметно и безбедно’, које омогућавају учење на забаван начин, али истовремено и такмичење за симболичне награде које смо за њих припремили. Овај начин рада им је све време држао пажњу и интересовање, што је био и наш најтежи задатак, тако да могу да закључим да је пројекат успео. Обезбедили смо практичну примену једног од кључних принципа Конвенције о правима детета, а то је партиципација”, наводи Зечевићева.

(Илустрација Срђан Печеничић)

Такође, у пројекат су били укључени и родитељи, јер, како наводи наша саговорница, показало се да неки родитељи нису довољно упућени у механизме контроле деце, док проводе време на друштвеним мрежама, као и да нису у потпуности упознати са садржином и наменом платформи „Чувам те” и „Паметно и безбедно”. Ове платформе је обезбедила наша држава и са њих родитељи могу бесплатно да преузму програме и апликације како би успоставили бољу контролу деце у погледу садржаја који посећују и размењују, времена које проводе на интернету и лоцирања.

Резултат одржаних радионица је такав да су и деца и родитељи направили значајан помак у препознавању одређених ситуација насиља, начина на који би требало да реагују и коме и како могу да се обрате за помоћ и заштиту. Ученици и представници школа радионице су оценили одличном оценом. Ученицима се највише допао квиз „Каху”, коме су приступали преко мобилних телефона и рачунара, као и решавање конфликата међу вршњацима кроз игру улога. Представници школа су за радионицу рекли да представља пример добре праксе у едукативном раду са ђацима уз њихово пуно учешће али и модел који се може применити у свакодневном раду и проширити на различите теме и узрасте.

„Најважније је да се одмах реагује кад се деца обрате да пријаве неки проблем, јер то они од нас одраслих очекују. Увек им треба посветити дужну пажњу и проверити све. Њихове предлоге и идеје како би они решили неку ситуацију вршњачког конфликта треба узети у обзир”, тврди наша саговорница.  

Већина њих је, како наводи Зечевићева, схватила да је другарство много важно и да је оно вредније од тренутне свађе.

„Радионице су допринеле да се код ђака подигне свест о последицама свих облика дискриминације и насиља, начинима да се вршњачки конфликти спрече, пријаве и позитивно реше и коме и како да се обрате за помоћ и заштиту. Посебна пажња била је посвећена упознавању са садржајима и начином коришћења Националне платформе за превенцију насиља које укључује децу „Чувам те” и „Паметно и безбедно”. Поред тога, ученици су на радионици сазнали ко су чланови тима за заштиту у њиховој школи, као и шта они раде”, указала је Зечевићева.

После одржаних радионица, наводи наша саговорница, ученици су се оснажили да отвореније разговарају о позитивном решавању њихових проблема, што је резултирало већим бројем пријављивања различитих ситуација међу вршњацима. „Решавање проблема почиње оног момента када неко одлучи да говори и то пријави. Такође, било нам је важно да схвате да то није подказивање, нити оговарање или преношење неких сазнања која треба да задрже за себе и да их сами решавају. Управо супротно, о ситуацијама које су непримерене, забрањене и кажњиве потребно је причати, јер се оне саме од себе неће решити – тврди Зечевићева.

Ученици не знају да препознају све облике електронског насиља

Саставни део радионице о превенцији вршњачког насиља у стварном и дигиталном окружењу за ученике од петог до осмог разреда био је квиз од 12 питања на платформи за интерактивно учење „Каху”. Након почетног знања деце од 62 до 68 процената, на завршном квизу тачност одговора је износила од 80 до 90 одсто. Ученици су знали да препознају дискриминацију, да је дужност одраслих да помогну да се насиље што пре заустави и шта да ураде ако примете да друг или другарица трпи насиље. Међутим, одговарајући на питање коме могу да пријаве насиље и на који број телефона давали су различите одговоре (само родитељ или само наставник), ипак, већина је знала да су то сви одрасли људи (родитељ, наставник и полицајац). Највећи број њих није знао да препозна шта електронско насиље обухвата слање поруке ради вређања, узнемиравање, претње...

Интернет бонтон

Ђаци су након одржаних радионица имали задатак да провежбају „Интернет бонтон”. Наиме, требало је да пре него што нешто објаве на мрежама примене Сократов тест, који подразумева да пре него што о некој особи нешто кажемо одговоримо на три питања – да ли је то истинито, да ли је добронамерно и да ли је корисно? „Ово правило исто важи и за објављивање садржаја на интернету”, објаснила је Оливера Зечевић.