Историчари беже у далеку прошлост

Академске дебате у вези с Југославијом једнако су поларизоване као оне у вези са стварањем Израела. Када једна страна у том рату политички победи – победи и на академском плану, истакнуто је на научној конференцији „Дијалог о трендовима у српскoј историографији”. Конференција је почела јуче у Дому Војске Србије и трајаће и данас у организацији Иснтитута за новију историју Србије (ИНИС). Увек је пожељно, како је истакао др Миле Бјелајац, директор ИНИС-а, да се огледамо и у туђем виђењу и пропитујемо чиме су та виђења условљена „посебно ако нису најповољнија по нашу историографију”.

„Ваља стално пропитивати колико и како користимо резултате страних историографија о нашој прошлости и да ли је то преузимање критично или апологетско”, навео је Бјелајац. Истакао је да је историчар „дете свог времена” и да не може из њега потпуно да се издвоји.

„Одавно је примећен страх или бојазан историчара да се баве друштвено осетљивим темама и беже у далеку историју. Бављење деведесетим на тлу Југославије још није институционално организовано, а прошло је скоро 35 година. Чешће то раде појединци или чак невладин сектор”, казао је Бјелајац и упитао колико се одмакло од политичких и пропагандних интерпретација тог периода.

Нове генерације се, према његовим речима, више осврћу на то који су доминантни правци, и воде рачуна да не добију етикету националисте који није у складу са постмодерним трендовима. „Деведесетих је настала подела на националистичку и постмодерну струју. Три су теме доминантне: стварање и карактер Југославије, Други светски рат на тлу Југославије и ратови деведесетих и разбијање Југославије. Треба рећи да политичко окружење утиче и на академско”, закључио је Бјелајац.

Истраживања која се односе и на друштвену историју су такође, како је објаснила др Сузана Рајић, професорка Филозофског факултета у Београду, у „кошу заборављених достигнућа”. „Кад неко хоће да представи друштво на прелазу из 19. у 20. век као да уместо Слободана Јовановића нико ништа није написао. Представља се као да су то била задужена друштва, иако је то оповргнуто. Ми можемо да се споримо како ћемо обрадити важне политичке теме, али овде имамо статистику. Ако знамо да је Србија имала 0,28 процената у бирократији и једног полицајца на четири до пет хиљада људи, не можемо тврдити да је била бирократска и полицијска држава”, истакла је Рајићева.

Југословенски концепт српске историографије је неразумљив ако, како је истакла виши научни сарадник у пензији др Гордана Кривокапић Јовић, не контекстуализујемо живот у 18. и 19. веку. „Схватамо овако формулисану тему као размишљање и разматрање, у најширем смислу, о односу југословенске идеје као националне и државне идеје, али и покрета, према геостратешким померањима на балканском и јужнословенском простору, као и према ужим јужнословенским национализмима”, казала је она.

Улога науке у дипломатији и дипломатије за науку у контексту историје још је, како је објаснила виши научни сарадник др Александра Колаковић, само фрагментарно истражена. Задатак историчара је, према њеним речима, информисање о циљевима спољне политике са научног становишта и олакшавање међународне сарадње. „Потребно је да постоји импулс од стране државе у препознавању оних области које би могле бити укључене у научну дипломатију. Поента није само промоција земље, већ и унапређење међународне сарадње. Историја у контексту културне дипломатије пружа бројне могућности, од изложби, публикација, обележавања значајних датума. Често се организују бројне активности које се касније инкорпорирају у културну дипломатију”, навела је Колаковићева.

Један од проблема у настави историје је, како је истакао научни саветник др Ратомир Миликић, хронолошка подела наставе историје 20. века која Први светски рат и његове узроке смешта у градиво нижег разреда. У раду у ком се анализира десет уџбеника из историје за осми разред, заједно са др Јованом Раденковић, истиче се да, иако су уџбеници многобројни, у њима постоји неусклађеност у вези с важним питањима.

„Пре свега у вези с питањем из националне историје, као што је страдање српског народа током Другог светског рата, однос према комунистичком наслеђу, распаду СФРЈ, али и проблеми неусаглашености око појединих датума, појава па чак и имена историјских личности. Проблем је што је простор за обраду теме Србије у Великом рату остављен за крај школске године, а то је период кад се најмање ствари ради на настави и ђаци не могу ову тему да савладају на адекватан начин. Проблем је учење о стварању Краљевине СХС без контекста напора земље у Великом рату”, казао је он.

Додао да поједине теме које су прописане планом и програмом, а које излазе из домена историје, не би требало да улазе у наставу. „Теме изазови савременог света у 21. веку, глобализације итд. Мислим да томе није место у уџбеницима историје. Стога је неопходно да струка утврди смернице за надлежно министарство”, закључио је Миликић.