Донаторство Шапцу за успомену

После објављивања мог прилога под насловом „Наше нарави и мане” у онлајн издању листа „Политика”, добио сам електронско писмо од господина Рада Поповића, који годинама живи у Вашингтону. Његови су пре Другог светског рата имали хотел у центру Шапца. Налази се на потезу Културни центар – Окружни суд, у главној улици, а сада су ту књижара, кафић...

Иначе, породица Поповић напустила је Шабац након Другог светског рата, из Немачке у Америку – у Вашингтон. Прво отац и теча господина Рада Поповића, по занимању адвокати. Заснивају радни однос у Белој кући, јер су знали неколико страних језика, и ту остају све до пензионисања. А онда њихове супруге – две рођене сестре, Ивана и Јелка. Гђа Јелка имала је сина Мила и, по њеном казивању, хтела је да поклони Шабачкој гимназији кућу у Масариковој улици бр. 37, као успомену на сина Мила Јанковића, који је нестао у Другом светском рату. Гђа Ивана је имала троје деце: Љубицу, Рада и Ружицу. Њихова деца, у случају господина Рада, једна ћерка је као доктор наука радила у библиотеци у Вашингтону, иначе професорка на чувеном Вандербил универзитету. Занимљиво је да је младе из Америке сваке године водила на Косово да им покаже манастире. Писала је.

Супруга господина Рада је из Венецуеле – отац адвокат послао је да студира енглеску књижевност у Америци. После лепог живота у Шапцу господин Раде је и сам отишао у Америку, где се оженио девојком из Каракаса. Занимљиво је да је у Београду сретао и Мому Капора, а и у Каракасу, где је живео познати архитекта Јањић, Шапчанин, поново су се срели Момо Капор и Раде Поповић.

Поред супруге и деце, неизмерно воли Шабац и прати све у вези с њим, али се неће више враћати у овај град. Последњи пут је био 1986. године и направио „амерички парти” у дворишту куће где је провео најлепше године живота. Куће више нема, ни богате библиотеке, а на плацу су никле нове зграде. Носталгично везан за Шабац, кафане, корзо, купања на Сави, адама, девојке, има животну жељу да нешто породично, своје, остави граду као успомену.

Поповићи су хтели да учине попут др Андре Јовановића, који је граду поклонио зграду где је данас чувена „зелена” школа – Медицинска, и Стане Милановић, која је поклонила зграду у којој је Економска школа у Шапцу. Надам се да сам био прецизан. И волео бих да се њихова племенита идеја реализује, на ползу житеља Шапца.

Јован Рукавина