Винстон Черчил рођен пре 150 година

Винстон Черчил, прослављени државник и ратни лидер Британије, победник над Хитлером, рођен је 30. новембра 1874. пре 150 година.

Черчил је предводио владу Уједињеног Краљевства од 1940. до 1945. у најтежим данима Другог светског рата, и поново од 1951. до 1955. godine.

Претодно је имао низ јавних функција, био је војно лице, учесник више колонијалних и Првог светског рата, новинар, ратни допсиник, народни посланик, министар, први лорд Адмиралитета.  

Он је и наслеђем знатним делом био опредељен ка јавној делатности као изданак старе аристократске породице војвода од Марлбороа чијих је низ представника, макар од раног 18. века, имало важне јавне функције.

Отац, лорд Рандолф, у време Винстоновог рођења био је посланик. Винстонов деда, Џером, 7. војвода од Марлбороа, био је вицекраљ, намесник, Ирске, која је у то време била саставни део Уједињеног Краљевства. Мајка Џени била је Американка.

Школа му није ишла најбоље. По очевој жељи уписује Војну аладемију Сандхурст, на којој дипломира 1895. Примљен је приликом трећег покушаја.

Прво ратно искуство имао је на Куби, исте 1895, где се запутио из љубопитљивости, и као дописник. Било је то време Рата за независност Кубе. Придружио се ипак шпанским колонијалним трупама које су покушавале да спрече осамостаљење тог карипског острва.

У саставу британских колонијалних трупа октобра 1896. нашао се у тада британској Индији, у Бомбају, данас Мумбај. Као официр припадник је лаке коњице, хусара. Однекуд, током 20 месеци боравка у Индији систематски проучава Платона, или Едварда Гибона, познатог британског историчара из 18. века, аутора једне историје античког Рима. У Индији је настала и његова прва књига.

Одлази потом у рат у Судану, у саставу трупа Херберта Кичинера, против такозваног Махдија. Учесник је битке код Омдурмана септембра 1898. Иако победник у рату, упада у психолошку кризу. Сматрао је да је понашање фелдмараршала Кичинера, ког је британска јавност славила, непотрено грубо и нетактично према матичном становништву и традицијама те афричке земље. Марта 1899, или можда нешто раније, напушта војну службу. 

Као дописник Морнинг поста у Другом бурском рату (октобар 1899 - март 1902) на југу Африке, запажен је као ратни извештач. На кратко се поново прикључује британским трупама. Изненађујуће храбар отпор јужноафричких Бура сломљен је након великих ратних напора. Судбина слободних бурских држава запечаћена је пошто су на њиховој територији пронађена велика рудна богатства, и то злата и дијаманата. 

Једна од тековина британског колонијализма било је тада установљавање концентрационих логора, у којима су у немогућим условима бурски цивили масовно умирали. Немачки нацисти угледаће се коју деценију потом на британске примере. 

Истина, Винстон Черчил је тада смиривао немирну савест позивајући на великодушност победника.

Већ 1900. изабран је за народног посланика. Црв професионалног политичара довео га је убрзо до промене политичке партије. Придружује се либералима, насупрот конзервативцима којима је природно припадао, како би ушао у Владу. У прво време, био је подсекретар за колоније. Успело му је да мало промени однос према Бурима на Југу Африке.

Заступао је извесне социјалне мере, па и право гласа жена. Издејствовао је заштиту бродских радника, утемељио стални арбитражни суд за радне спорове. Промовисао је бирое рада, као и помоћ за незапослене. Водио је потом министарство унутрашњих послова и упамћен је по залагању за реформу затворског система. Његова идеја је рецимо била образовање у затворима, утемељење сталних библиотека у њима. Разочарење је међутим наступило пошто је гушио бунт рудара у Велсу и друге штрајкове.

Током првог светског рата Черчил се налазио на важној позицији првог лорда Адмиралитета, водеће личности ратне морнарице Британије. На том положају нашао се 1911.

Позната инвазија на Галипоље 1915/1916, у нади да ће том путем османска Турска бити избачена из рата на страни Немачке, Черчилова замисао, испоставила се као тежак пораз. Уз огромне губитке, углавном трупа из колонија, Аустралије и Индије. Под утиском пораза потом директно уцествује на Западном фронту. У владу се враћа крајем рата. Био је државни секретар поред другог задужен за колоније. 

Раних двадесетих био је задужен за финансије, као канцелар благајне, и наводно је најзаслужнији за враћање златне подлоге британској фунти, у влади Стенлија Болдвина, што је имало тешких последица по економску стабилност.

Велику улогу међутим пронашао је када је постало јасно да се Немачка, пошто је Адолф Хитлер преузео власт, определила за ревизију резултата Првог светског рата.

Тридесетих је, свестан опасности која је била све упадљивија, позивао на наоружавање Британије, у време када је је то већини деловало као претеривање. Подсмевао се Чемберленовом Минхенском споразуму са Хитлером септембра 1938. године. Када је годину дана потом светски рат избио поново се нашао на челу Адмиралитета, да би маја 1940. добио мандат за састав ратног кабинета. Оформио је концентрациону владу.

Одлучно је предводио Британију током Другог светског рата, упркос бројним несупесима и поразима у првој фази, као у Норвешкој, Француској, у Грчкој, катастрофалним поразима на Далеком Истоку. Упамћена су његова буђења патриотске свести суграђана у најтежим данима Битке за Британију, попут говора којим је заговарао борбу и отпор, увек и свуда, уз одлучан закључак "никада се нећемо предати".

Вешто је балансирао у односима са САД, обезбедивши прво велику помоћ, а потом и заједничку борбу против нацистичке Немачке. Показивао је исто тако необичну вештину и еластичност у односима са Стаљином. Свестан огромног значаја борбене снаге Совјета, прихватио је, ма колико невољно, да велики део Централне и Југоисточне Европе буде препуштен Москви.   

Велики, прослављени победник у Другом светском рату, поражен је међутим на првим поратним изборима у Британији 1945. године.

Упркос крајњој кооперативности са Москвом током рата, непуних годину дана затим одлучно поново заступа чврст антикомунизам. 

Марта 1946. током говора у Фултону, Мисури, САД, употребљава конструкт "Гвоздена завеса" за црту раздвајања комунистичког од слободног света, како је рекао, од Шћећина у Пољској до Трста на Јадрану.

За шестотому књигу о Другом светском рату добио је 1953. године Нобелову награду, и то за књижевност. Притом, није било непознато да је заправо реч о колективном делу, обликовао га уз помоћ тима сарадника.

Народни посланик остао је, поред чињенице да више није имао снаге за учешће у влади, до 1964. Умире јануара 1965. 

Поред чињенице да је био велики ратни победник, да му је успело, надљудским напорима, да порази нацизам, Черчил је заправо знатним делом доживео неуспех.

Целокупном личношћу, па и пореклом, Винстон Черчил био је оличење идеје Британске империје. 

Све што је чинио било је настојање да империју очува. А заправо, спразумима са САД, почев већ од Атлантске повеље 1941. године, Британији је наметнуто распуштање империје. 

Доживео је тако, потпуно насупрот свему оном у шта је веровао, да се пред његовим очима, и док је он владао, Британија поступно претвори у другоразредну силу. Већ 1947. драгуљ империје, Индија, стиче сувереност. До његове смрти 1965. Британија је изгубила све релевантне колоније, чак и у подсахарској Африци. 

"Добила је по прстима", од Американаца, и приликом покушаја да силом очува Суецки канал 1956. Био је то последњи колонијални рат Британије. И тешко понижење. Великог ратног победника Винстона Черчила историја је заправо поразила.