Исламски терористи у Крупи су Срби

О убици Србина Озрена из Шехера ни хабера. Почетком ове седмице навршило се тачно месец дана (24. новембра), откако је млађи малолетник Е. С. упао у полицијску станицу Босанска Крупа у Унско-санском кантону ФБиХ па ножем убио полицајца Озрена Марана и ранио Авду Хасановића, колегу убијеног, који је након убиства покушао да га заустави. Већ сутрадан истрази је било познато да је Е. С. питомац локалне вехабијске Школе Курана, коју су похађали још неки службеници полицијске станице, а утврђено је да је млађи малолетник приликом убиства узвикивао „Текбир Алаху екбер!”, што чине џихадисти свих исламских терористичких фракција, почев од Ал Каиде, Ал Нусре, Исламске државе... Међутим, како су писали бошњачки медији, надлежни „нису били спремни да се пре окончања темељне истраге изјасне да ли убиство има везе с исламским екстремизмом”. Прави професионалци, нема шта.

Штавише, сви испитани указивали су на то да је овом млађаном муслиману девојка била Српкиња и да се дружио са Србима, што значи да није имао верске предрасуде. А полицајци су се похвалили како је „њихова станица мултиетничког састава”, што ће ваљда рећи да Озрен није био баш једини Србин у станици коме је петнаестогодишњи Е. С. могао да дохака, те да су мотиви убиства вероватно били сасвим личне природе. Такође, медијски извештаји из Кантона концентришу се на рањеног Авду, који је наглавио безуспешно бранећи колегу Озрена. А то је опет красан пример обнове бошњачко-српског заједништва и суживота, у коме је Бошњак вехабија одузео живот српском полицајцу. Најзад, читав случај је службено назван „Напад на полицијску станицу”, а не „Убиство Озрена Марана”, као да је Е. С. бацио бомбу на зграду станице, запалио је, подметнуо динамит или је засуо рафалом из аутоматског оружја. Само што нису додали да је то био напад на братство и јединство у полицијској станици бошњачког кантона, баш као у најбоља комунистичка времена, кад су „овакве провокације мобилисале и само јачале општенародну одбрану, друштвену самозаштиту, те социјалистичко самоуправљање.

Помињу се и неки споредни ликови. Рецимо, „Хајрудин Шабић, годинама запослен у Полицијској станици Босанска Крупа није имао статус полицијског службеника, већ државног службеника – намештеника, који је радио на систему везе и готово је свакодневно био у контакту с убијеним полицајцем Озреном Мараном и рањеним Авдом Хасановићем”. Истовремено, „Шабић је био један од организатора Школе Курана у Босанској Крупи, а малолетни Е. С. је често посећивао објекат у којем се налази дотична школа, а који је у оперативним евиденцијама полицијских агенција у БиХ означен као параџемат. Иста школа спомиње се и као место у којем се окупља већи број изразито радикалних припадника вехабијског покрета. Ухапшени су и Хакија Канурић, Хидајет Мушић, Џевдет Мујовић, Мухарем Бајрић и Ријад Нахић” – права месна мулти-култи репрезентација, којој се већ изгубио траг, као и генералу Сакибу Махмуљану, одговорном за Возућу, који је након правоснажне пресуде отишао на лечење бестрага.

Не знам само зашто су се толико окомили на ту Школу Курана, која нити је једини „параџемат” у бошњачким делу Федерације, нити је похађају само полицајци у Босанској Крупи, као да је такво окружење било неопходно да петнаестогодишњег Е. С. наведе на убиство из очито верске мржње. Сасвим му је било довољно што је одрастао у послератној БиХ и свакодневно слушао о томе како су Срби геноцидаши и лош народ, који је привремено окупирао пола његове домовине. А имао је и узор у кантоналном земљаку рахметли генералу Мухамеду Алагићу, оптуженом у Хагу за ратне злочине над српским цивилима, који је добио улицу у престоном шехер Сарајеву. Пардон, пола улице одузете Срђану Алексићу.

Није ли можда Е. С. желео да постане муслиманско Дијете Грујица или Бошко Буха. Мали Буха је бацао бомбе на немачке и усташке (хрватско-муслиманске) посаде бункера, а Е. С. на полицајца Србина. Можда је квака у томе што свака нација у разним фазама формирања има потребу да створи неко дете хероја као национално-патриотску инспирацију вршњака у наредним генерацијама.

Савест Е. С., убице недужног Србина, олакшале су својевремене изјаве политичког и биолошког наследника „првог у Бошњака” Бакира да су вехабијски исламски терористи „нешто као хипици”, те првог у муслимана реис-ефендије Кавазовића да су „исламски терористи заправо параџематлије или нешто као активисти нерегистрованих НВО”. Кад је пре неколико година један од тих хипика-параџематлија испалио рафал на фасаду зграде амбасаде САД, америчке службе су притисле верске и цивилне власти у 10 кантона ФБиХ. Међутим, лидер СДА и реис-ефендија никако нису могли да се договоре око надлежности за решења проблема, а ни Амери нису инсистирали јер, у крајњој линији, жртве хипика-параџематлија су искључиво били „мали Руси”.

Можда у Тужилаштву и Суду БиХ у шехер Сарајеву, које је преузело случај, утврде да су на млађег малолетника Е. С. кобно утицали баш девојка му Српкиња и Срби с којима се дружио, по принципу „с ким си такав си”. Или, још боље, пошто их је добро упознао, схватио је да са Србима нема друге него „по кратком поступку”. Наравоученије: да је мали добри Бошњанин „био у схеми” с неком честитом муслиманком и дружио се само са својим добричинама муслиманима, никад му такво зло не би пало на памет. Него, упало дете у лоше друштво, малобројно али опасно, па се појединачно подмукло инфилтрирало чак и у кантоналну полицију.

Ако инцидент ставимо у шири контекст, бивши православац и Србин Е. С. убио је актуелног Озрена. У предратној комунистичкој расправи о етногенези босанских муслимана, полемика између присталица научне тезе о исламизацији локалних хришћана и политичке „богумилске хипотезе” закључена је компромисом на типично босански начин: део муслимана били су исламизовани православци, део – бивши католици, део претходни богумили. Е, овај убица Е. С. је несумњиво потомак оних првих, јер ови други и трећи нису склони агресији.

Каурски злобници би, напротив, закључили да је Школа Курана у персоналној спрези с Полицијском станицом, да је Босанска Крупа, поред Бочиње, Маоче и сл., само још један новооткривени пункт исламског тероризма, те да је поменути Хајрудин Шабић, ангажован на обе стране, очигледно главни координатор. Да су вероватно он и друштво натоциљали Е. С. да убије Србина Озрена, јер као млађи малолетник може да буде кажњен само неком годином поправног дома, али да ће се координисане активности, едукативне у Школи Курана и оперативне у Полицијској станици, наставити. Но, шта ти зли Власи уопште имају право да кажу после 8.000 муслиманских жртава у Сребреници? Нека се покрију по ушима, Озрен је тек ситна компензација за оно што се није стигло и успело током рата.

Истина, Хајрудин је ухапшен као осумњичени, али последњу реч ће дати Тужилаштво и Суд БиХ, она фантомска институција која се нигде не помиње у Дејтонском споразуму и анексима, јер је правосуђе припало ентитетима, а потом им отето. Накнадно измишљен, данас служи као приватна ударна песница фантомског в. п. Шмита и тренутно се интензивно бави искључиво суђењем председнику Републике Српске.

Није чудо што се предмет „исламски тероризам”, преименован у „напад на полицијску станицу”, затурио међу списима. Зато ни после више од месец дана јавност не зна шта би с малолетним убицом Е. С. ни с његовим пунолетним ментором Хајрудином Шабићем, полицајцем и вехабијом. Рањени Авдо Хасановић се, шућур Алаху, вероватно опоравио. Једино се поуздано зна да је Озрен Маран сахрањен на православном гробљу и да су последње речи које је чуо пре него што је издахнуо биле „Текбир Алаху екбер”. Можда није ни потребно да се било шта више зна. Паметном је ваљда довољно.

*Професор емеритус