Islamski teroristi u Krupi su Srbi

O ubici Srbina Ozrena iz Šehera ni habera. Početkom ove sedmice navršilo se tačno mesec dana (24. novembra), otkako je mlađi maloletnik E. S. upao u policijsku stanicu Bosanska Krupa u Unsko-sanskom kantonu FBiH pa nožem ubio policajca Ozrena Marana i ranio Avdu Hasanovića, kolegu ubijenog, koji je nakon ubistva pokušao da ga zaustavi. Već sutradan istrazi je bilo poznato da je E. S. pitomac lokalne vehabijske Škole Kurana, koju su pohađali još neki službenici policijske stanice, a utvrđeno je da je mlađi maloletnik prilikom ubistva uzvikivao „Tekbir Alahu ekber!”, što čine džihadisti svih islamskih terorističkih frakcija, počev od Al Kaide, Al Nusre, Islamske države... Međutim, kako su pisali bošnjački mediji, nadležni „nisu bili spremni da se pre okončanja temeljne istrage izjasne da li ubistvo ima veze s islamskim ekstremizmom”. Pravi profesionalci, nema šta.

Štaviše, svi ispitani ukazivali su na to da je ovom mlađanom muslimanu devojka bila Srpkinja i da se družio sa Srbima, što znači da nije imao verske predrasude. A policajci su se pohvalili kako je „njihova stanica multietničkog sastava”, što će valjda reći da Ozren nije bio baš jedini Srbin u stanici kome je petnaestogodišnji E. S. mogao da dohaka, te da su motivi ubistva verovatno bili sasvim lične prirode. Takođe, medijski izveštaji iz Kantona koncentrišu se na ranjenog Avdu, koji je naglavio bezuspešno braneći kolegu Ozrena. A to je opet krasan primer obnove bošnjačko-srpskog zajedništva i suživota, u kome je Bošnjak vehabija oduzeo život srpskom policajcu. Najzad, čitav slučaj je službeno nazvan „Napad na policijsku stanicu”, a ne „Ubistvo Ozrena Marana”, kao da je E. S. bacio bombu na zgradu stanice, zapalio je, podmetnuo dinamit ili je zasuo rafalom iz automatskog oružja. Samo što nisu dodali da je to bio napad na bratstvo i jedinstvo u policijskoj stanici bošnjačkog kantona, baš kao u najbolja komunistička vremena, kad su „ovakve provokacije mobilisale i samo jačale opštenarodnu odbranu, društvenu samozaštitu, te socijalističko samoupravljanje.

Pominju se i neki sporedni likovi. Recimo, „Hajrudin Šabić, godinama zaposlen u Policijskoj stanici Bosanska Krupa nije imao status policijskog službenika, već državnog službenika – nameštenika, koji je radio na sistemu veze i gotovo je svakodnevno bio u kontaktu s ubijenim policajcem Ozrenom Maranom i ranjenim Avdom Hasanovićem”. Istovremeno, „Šabić je bio jedan od organizatora Škole Kurana u Bosanskoj Krupi, a maloletni E. S. je često posećivao objekat u kojem se nalazi dotična škola, a koji je u operativnim evidencijama policijskih agencija u BiH označen kao paradžemat. Ista škola spominje se i kao mesto u kojem se okuplja veći broj izrazito radikalnih pripadnika vehabijskog pokreta. Uhapšeni su i Hakija Kanurić, Hidajet Mušić, Dževdet Mujović, Muharem Bajrić i Rijad Nahić” – prava mesna multi-kulti reprezentacija, kojoj se već izgubio trag, kao i generalu Sakibu Mahmuljanu, odgovornom za Vozuću, koji je nakon pravosnažne presude otišao na lečenje bestraga.

Ne znam samo zašto su se toliko okomili na tu Školu Kurana, koja niti je jedini „paradžemat” u bošnjačkim delu Federacije, niti je pohađaju samo policajci u Bosanskoj Krupi, kao da je takvo okruženje bilo neophodno da petnaestogodišnjeg E. S. navede na ubistvo iz očito verske mržnje. Sasvim mu je bilo dovoljno što je odrastao u posleratnoj BiH i svakodnevno slušao o tome kako su Srbi genocidaši i loš narod, koji je privremeno okupirao pola njegove domovine. A imao je i uzor u kantonalnom zemljaku rahmetli generalu Muhamedu Alagiću, optuženom u Hagu za ratne zločine nad srpskim civilima, koji je dobio ulicu u prestonom šeher Sarajevu. Pardon, pola ulice oduzete Srđanu Aleksiću.

Nije li možda E. S. želeo da postane muslimansko Dijete Grujica ili Boško Buha. Mali Buha je bacao bombe na nemačke i ustaške (hrvatsko-muslimanske) posade bunkera, a E. S. na policajca Srbina. Možda je kvaka u tome što svaka nacija u raznim fazama formiranja ima potrebu da stvori neko dete heroja kao nacionalno-patriotsku inspiraciju vršnjaka u narednim generacijama.

Savest E. S., ubice nedužnog Srbina, olakšale su svojevremene izjave političkog i biološkog naslednika „prvog u Bošnjaka” Bakira da su vehabijski islamski teroristi „nešto kao hipici”, te prvog u muslimana reis-efendije Kavazovića da su „islamski teroristi zapravo paradžematlije ili nešto kao aktivisti neregistrovanih NVO”. Kad je pre nekoliko godina jedan od tih hipika-paradžematlija ispalio rafal na fasadu zgrade ambasade SAD, američke službe su pritisle verske i civilne vlasti u 10 kantona FBiH. Međutim, lider SDA i reis-efendija nikako nisu mogli da se dogovore oko nadležnosti za rešenja problema, a ni Ameri nisu insistirali jer, u krajnjoj liniji, žrtve hipika-paradžematlija su isključivo bili „mali Rusi”.

Možda u Tužilaštvu i Sudu BiH u šeher Sarajevu, koje je preuzelo slučaj, utvrde da su na mlađeg maloletnika E. S. kobno uticali baš devojka mu Srpkinja i Srbi s kojima se družio, po principu „s kim si takav si”. Ili, još bolje, pošto ih je dobro upoznao, shvatio je da sa Srbima nema druge nego „po kratkom postupku”. Naravoučenije: da je mali dobri Bošnjanin „bio u shemi” s nekom čestitom muslimankom i družio se samo sa svojim dobričinama muslimanima, nikad mu takvo zlo ne bi palo na pamet. Nego, upalo dete u loše društvo, malobrojno ali opasno, pa se pojedinačno podmuklo infiltriralo čak i u kantonalnu policiju.

Ako incident stavimo u širi kontekst, bivši pravoslavac i Srbin E. S. ubio je aktuelnog Ozrena. U predratnoj komunističkoj raspravi o etnogenezi bosanskih muslimana, polemika između pristalica naučne teze o islamizaciji lokalnih hrišćana i političke „bogumilske hipoteze” zaključena je kompromisom na tipično bosanski način: deo muslimana bili su islamizovani pravoslavci, deo – bivši katolici, deo prethodni bogumili. E, ovaj ubica E. S. je nesumnjivo potomak onih prvih, jer ovi drugi i treći nisu skloni agresiji.

Kaurski zlobnici bi, naprotiv, zaključili da je Škola Kurana u personalnoj sprezi s Policijskom stanicom, da je Bosanska Krupa, pored Bočinje, Maoče i sl., samo još jedan novootkriveni punkt islamskog terorizma, te da je pomenuti Hajrudin Šabić, angažovan na obe strane, očigledno glavni koordinator. Da su verovatno on i društvo natociljali E. S. da ubije Srbina Ozrena, jer kao mlađi maloletnik može da bude kažnjen samo nekom godinom popravnog doma, ali da će se koordinisane aktivnosti, edukativne u Školi Kurana i operativne u Policijskoj stanici, nastaviti. No, šta ti zli Vlasi uopšte imaju pravo da kažu posle 8.000 muslimanskih žrtava u Srebrenici? Neka se pokriju po ušima, Ozren je tek sitna kompenzacija za ono što se nije stiglo i uspelo tokom rata.

Istina, Hajrudin je uhapšen kao osumnjičeni, ali poslednju reč će dati Tužilaštvo i Sud BiH, ona fantomska institucija koja se nigde ne pominje u Dejtonskom sporazumu i aneksima, jer je pravosuđe pripalo entitetima, a potom im oteto. Naknadno izmišljen, danas služi kao privatna udarna pesnica fantomskog v. p. Šmita i trenutno se intenzivno bavi isključivo suđenjem predsedniku Republike Srpske.

Nije čudo što se predmet „islamski terorizam”, preimenovan u „napad na policijsku stanicu”, zaturio među spisima. Zato ni posle više od mesec dana javnost ne zna šta bi s maloletnim ubicom E. S. ni s njegovim punoletnim mentorom Hajrudinom Šabićem, policajcem i vehabijom. Ranjeni Avdo Hasanović se, šućur Alahu, verovatno oporavio. Jedino se pouzdano zna da je Ozren Maran sahranjen na pravoslavnom groblju i da su poslednje reči koje je čuo pre nego što je izdahnuo bile „Tekbir Alahu ekber”. Možda nije ni potrebno da se bilo šta više zna. Pametnom je valjda dovoljno.

*Profesor emeritus