Нема их довољно и вапе за обновом

Теретане, играонице, магацини, фитнес-клубови, штампарије, продавнице бицикала, обућарске радње... све се то годинама већ налази у склоништима предвиђеним за збрињавање становништва у случају нуклеарног, хемијског и биолошког напада. Ови објекти већ су деценијама у лошем стању и већина њих не испуњава ни основне услове потребне за збрињавање људи у случају опасности.

Према проценама које је недавно изнео председник Александар Вучић, у склоништа би се могло сместити тек око 250.000 људи, јер је реч о укупном простору од око 285.000 квадрата, рачунајући објекте на целој територији земље. Од више хиљада склоништа у Републици Србији, у надлежности Јавног предузећа за склоништа (које је одавно скинуто са републичког буџета и финансира се из сопствених извора) у 48 градова и општина налазе се 1.442 јавна и блоковска објекта.

Због тешке финансијске ситуације многи објекти су издати у закуп, а над некима су изграђене и стамбене зграде. Од 2004. године у Београду је изнад објеката намењених за заштиту становништва у случају атомског напада, изграђено осам стамбених комплекса, а недавно су постојале иницијативе да се то уради и у Борчи и Чукарици.

Одржавање ових простора, како стоји у писаном одговору Јавног предузећа за склоништа, обавља се према Програму пословања овог предузећа, као и према расположивим средствима, људским ресурсима и финансијским могућностима. Све се то ради, истичу, у складу са важећим Правилником о начину одржавања склоништа и прилагођавања комуналних, саобраћајних и других подземних објеката за склањање становништва.

– У склоништима којима управљамо врши се редовно одржавање, провера стања, опремање мобилном опремом и припрема за издавање објеката у закуп. Сектор за ванредне ситуације МУП-а Републике Србије врши инспекцијски надзор, а у складу са налозима инспекције, по приоритетима ради се унапређивање послова, за евентуални боравак становништва у склоништима и обезбеђује функционалност склоништа. На подручју града Београда наше предузеће управља са 980 јавних и блоковских склоништа, који се налазе на територији 15 градских општина. Највећи број склоништа је на Новом Београду (244), а остала склоништа су у општинама Звездара (132), Раковица (130), Вождовац (107), Чукарица (91), Земун (70), Палилула (50)… У нашој ингеренцији и систему одржавања не налазе се склоништа у Барајеву и Сурчину – кажу у овом предузећу.

На територији наше земље, не рачунајући престоницу, у надлежности и систему одржавања овог предузећа налазе се 462 склоништа, и то на подручју 33 општине и града.

Остала склоништа су у Новом Саду (158), Нишу (53), Крагујевцу (26), Панчеву (16), Шапцу (осам), Пожаревцу (11), Смедереву (пет), Бачкој Паланци (једно), Кикинди (три), Сремској Митровици (осам), Суботици (20), Тителу (једно), Лозници (три), Зрењанину (четири), Жабљу (11), Бору (11), Крушевцу (21), Књажевцу (једно), Лесковцу (једно), Неготину (два), Пироту (осам), Прокупљу (једно), Трстенику (два), Краљеву (15), Врању (осам), Зајечару (једно), Чачку (25), Горњем Милановцу (шест), Краљеву (15), Лучанима (три), Ужицу (пет), Ваљеву (30), Великој Плани (два) и Јагодини (два).

Јавно предузеће за склоништа је у закуп издало 318 склоништа, објавио је Танјуг.

– Рад нашег предузећа у надлежности је Владе Србије, односно ресорног Министарства унутрашњих послова, уз напомену да смо ми самофинансирајуће предузеће и не користимо средства буџета Републике Србије, ни директно, ни индиректно. Напомињемо и да склониште представља грађевински објекат или део грађевинског објекта намењен првенствено за склањање становништва у рату, а може имати мирнодопску намену. У случају проглашења ратне опасности, склоништа која се користе у мирнодопске сврхе, морају се испразнити и оспособити за заштиту, најкасније у року од 24 сата. Исто важи и за стамбене заједнице, које користе склоништа у мирнодопске сврхе, као оставе станара – истичу у ЈП за склоништа.

У складу са одредбама Закона о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама, планирање и организације склањања грађана у надлежности је јединица локалних самоуправа, а запослених – у надлежности привредних друштава и других правних лица.

Јавно предузеће за склоништа основала је влада 1992. године и његово формирање трајало је до 1994. године. Тада је ова фирма на старање преузела 1.100 атомских склоништа са територије Србије. Већ тада су се запослени суочили са првим проблемима, сазнајемо од упућених. У нашој земљи тада није постојала фабрика за производњу специјалних челичних врата отпорних на нуклеарне, хемијске и биолошке ударе и зрачења, јер су се она производила у Хрватској и Македонији. Проблем су представљале и гуме за херметичко затварање тих специјалних врата. Наши стручњаци су тада покушали да их набаве по посебним спецификацијама у пиротском „Тигру” зато што су те гуме морале да буду прилагођене жлебовима на вратима. Тај покушај се никада није остварио, јер је пословање „Тигра” кренуло силазном путањом, па су врата остала без потребних гума.

Већ тада су на издисају били и филтери за вентилацијске уређаје. Једно извесно време „Склоништа” су их куповала у „Трајалу” у Крушевцу, док и та фабрика није отишла у стечај. Проблем је представљала и набавка специјалних дванаестоволтних сијалица, па су запослени у овом предузећу морали да се сналазе и за то.

Извршена је тада контрола склоништа и то уз помоћ специјалних уређаја набављених у иностранству. Резултати ни тада нису били задовољавајући.

У сваком случају, предузеће је тада колико-толико стављено „на ноге”, склоништа колико је то било могуће оспособљена, али је ускоро уследио нови удар. Већ почетком двехиљадитих престало се са изградњом склоништа. Испоставило се да њихова градња није била нимало јефтина и да је тада квадрат једног склоништа коштао колико и квадрат стана.

На то што до повећања броја склоништа није дошло утицала је и измена Закона о ванредним ситуацијама. Од ступања на снагу тих измена инвеститори више нису били у обавези да у оквиру објеката које граде имају и склоништа. А од 2012. године укинута је постојећа накнада за изградњу и одржавање склоништа. Предузеће је почело да се финансира од прихода од закупа, што наравно, није било довољно за одржавање склоништа. А и од укупне површине склонишног простора, пре седам година, само је 24 одсто било погодно за комерцијално коришћење.

У извештају Државне ревизорске институције од пре десетак месеци, како преносе медији, наводи се да начин одржавања склоништа за становништво није адекватно прописан. Наводи се и да је инспекцијским надзором 426 јавних склоништа од 2019. до 2022. утврђено да 11 склоништа није употребљиво, 311 је употребљиво уз одређене недостатке, док су 84 била без недостатака.

Имајући у виду шта све недостаје склоништима, како су одржавана и у шта су све претворена, питање је да ли ови објекти могу да испуне своју намену – заштиту становништва од атомског, биолошког и хемијског удара.

Добро развијена цивилна заштита – пре 50 година

Оно што би свако склониште требало да има је улаз и излаз на коме се налазе врата отпорна на ударне таласе експлозије, зрачења као и биолошке и хемијске акциденте, функционално повезане просторије који пружају заштиту, обезбеђена места за седење и лежаје за спавање, комплете хитне помоћи, резерве воде... Храну и остале потрепштине требало би да обезбеде они који ће их користити.

Грађани који памте времена од пре педесетак година сећају се добро развијене цивилне заштите и обуке коју су сви морали проћи, за случај атомског, биолошког и хемијског удара. Знало се тачно како се и са чиме иде у та склоништа. Подразумевало се да свако треба да обезбеди конзервирану храну за више дана, комплет хигијене, ћебад, основну одећу, транзисторе, батерије за њих...

Последњи пут нека од склоништа коришћена су приликом НАТО бомбардовања 1999. године.