Ни Америка, ни Партизан, већ Цибона

Поводом данашње премијере играног филма „Дражен” у МТС дворани, подсетићемо на дванаест преломних месеци у каријери Дражена Петровића (1964–1993). У питању је период од јуна 1983. до јуна 1984, када је из Шибеника отишао у Загреб да би уписао Правни факултет, затим продужио на одслужење војног рока у Београду, и на крају – и поред примамљивих понуда Партизана и неколико познатих америчких универзитета – потписао за загребачку Цибону.

Дражен је већ као осамнаестогодишњак био звезда у Првенству Југославије, тада најбољој националној лиги Европе. Шибенку је водио до контроверзног финала са Босном, пролећа 1983, у којем је кратко славила после мајсторице (донета одлука да си игра нови меч на неутралном терену, у Новом Саду, Шибенчани нису дошли, титула додељена Сарајлијама).

У том тренутку сви су хтели Дражена који је наредних месеци служио војску у Београду и тренирао с Партизаном чији спортски директор Драган Кићановић је желео да направи јак тим од младих играча (наредних година су се појавили Ђорђевић, Дивац, Паспаљ, Даниловић…). Имао је понуде од неколико америчких колеџа, пре свега од УКЛА и Нотр Дама, али је Цибона све време била у предности. Највише због Драженовог брата Александра који је носио дрес Загрепчана.

Дражен је потписао за Цибону 4. јуна 1984, дан пре завршетка прелазног рока, који минут пре но што је продужио на Плитвице да би се прикључио репрезентацији Југославије која се припремала за Олимпијске игре у Лос Анђелесу. Према сведочењу новинара и хроничара Цибоне Зорана Ковачевића, уговор је потписан у поподневним часовима у чувеној загребачкој дискотеци „Салуну”, отвореној 1970. године, као финансијска потпора клубу (према сјајној идеји Пере Златара, тадашњег председника Локомотиве, како се до 1976. звала Цибона).

– Из белог „голфа” шибенских таблица изашли су Дражен, Ацо, мама Бисерка и тата Јоле Петровић, да би само сат касније млади, бриљантни кошаркаш – на којег је отворено „пуцало” још пет клубова, а најжешће уз његову Шибенку, Партизан и Босна, потписао приступницу за Цибону. Као да су и у Тушканцу били затечени. Наиме, није успела ни телефонска потера за члановима најужег клупског руководства, јер нико није ни слутио могућност таквог обрта. Стога је Дражен, журећи на Плитвице, на окупљање репрезентације, само ставио аутограм, договоривши се да овај евентуално постане пуноправан тек након разговора и споразума родитеља и водећих људи у управи Цибоне – пише, поред осталог, у монографији Цибоне „Пола века Вукова с Тушканца”.

Дражен је издвојио три разлога због којих је одабрао Цибону:

– То су студије права, изазов у Купу шампиона (Евролига) и жеља да играм с братом. Хтео бих да завршим факултет. Положио сам пријемни и студије ће ми бити у првом плану. Ако може Ацо, могу и ја. Не желим да разочарам оца коме је школа најважнија – казао је Дражен о оцу Јовану који је био Србин (мајка Бисерка Хрватица).

Тог лета Дражен је у 19. години, заједено са својим имењаком, ветераном Далипагићем, водио Југославију до бронзану медаљу на Олимпијским играма у Лос Анђелесу. У октобру, по новим правилима (уведена „тројка”), одмах је са четири „тројке”, против Слоге, најавио шта ће бити заштитни знак и његове игре и Цибоне. На крилима „тројки” и Дражена, Загрепчани су освојили две узастопне титуле првака Европе (1985, 1986). Постао је најбољи европски играч и ноћна мора мадридског Реала: на пет утакмица у Купу шампиона дао је Мадриђанима укупно 205 поена (41 просечно).

После четири године у Цибони (1984–1'988) прешао је управо у Реал, а затим наставио у НБА, у Портланд (1989–1991) у којем је грејао клупу, што је тада било нормално, јер је постојао велики јаз у начину игре, припреми и навикавању странаца у најбољој лиги света. Снагом свог духа и талента успео је да потврди своју класу у Њу Џерсију (1991–1993), у којем је постао 12. најбољи стрелац лиге (22,4). У тренутку кад се очекивало да постане још веће име у НБА, настрадао је у саобраћајној несрећи у Немачкој, 7. јуна 1993. године.