Архитекта Ворен Кристофер

Једна од највећих енигми за све новинаре који су извештавали из Дејтона тиче се тадашњег хашког тужиоца Ричарда Голдстона који је стигао у посету САД током трајања преговора, каже у разговору за „Политику” Јован Ковачић, у оно време шеф бројне екипе Ројтерса која је извештавала о збивањима у строго чуваној бази „Рајт-Патерсон”.

Голдстон је пре доласка направио катастрофалну грешку и објавио на сва звона огорчење што су у Дејтону и представници босанских Срба, против којих су већ биле подигнуте неке оптужнице. И да нису били гладни, као што јесу, разних информација, медији су то објавили на ударним местима, данима пре његове посете.

Када је слетео у Вашингтон, Голдстон је пред десетинама новинарских екипа поновио своје ставове и потом отишао на састанак са тадашњим државним секретаром САД Вореном Кристофером.

„Вероватно никад нећемо сазнати шта је Кристофер рекао тада Голдстону, који је одлетео из Вашингтона одмах после ’пријатељског убеђивања’. Никад се више није огласио тим поводом ниједном речју”, наводи Ковачић.

На помен Кристофера, наш саговорник каже да треба исправити историјску грешку коју је креирао егоцентрични и медиоцентрични Ричард Холбрук, проглашавајући себе за архитекту Дејтонског споразума. У ствари, Холбрук је у положај медијатора ускочио у несрећним околностима, после погибије главног преговарача Фрејзера у Босни, у лето 1995. године, подсећа Ковачић.

„Главни архитекта Дејтона био је државни секретар Кристофер са својом екипом, уз ангажовање стотине других безимених стручњака из разних области. Холбрук је само завртао руке, али кад год је запело, Кристофер је долазио у Дејтон и померао ствар с мртве тачке.”

Сами преговори су имали и невероватно напет завршетак, јер је неколико дана пре њиховог окончања све изгледало решено, а онда се догодио пуни обрт, сећа се Ковачић.

„До тада је највећи проблем био Алија Изетбеговић, што су нам признали и извори из његове делегације. Он није хтео да потпише мировни споразум и тако прекине ужасне патње свог народа, јер је желео да добије све. Зато су притисак на њега вршили и Клинтон и Кристофер и сви други. Изетбеговић је коначно био сломљен само неколико дана пре краја преговора”, сећа се Ковачић.

„Потпуно неочекивано, тада је вођа босанских Хрвата Крешимир Зубак начео питање Брчког и Посавине, што је значило да мапе морају на нову прераду. Ствар се закувала до те мере да су сви медији, осим Ројтерса, тврдили да су преговори пропали, да се делегације пакују и да авиони на писти већ загревају моторе.

Ројтерсови извори су, пак, тврдили да ствар јесте чупава, али да ће се ипак наћи решење и све привести крају. Последњег дана, у шест ујутро, само шест сати пре потписивања, наступио је критични моменат. Један од извештача Ројтерса добио је абер из Беле куће да је ствар ипак пропала, да су веома мале наде да се нешто уради”, сећа се Ковачић.

Наш саговорник наглашава да је тих дана мало људи ван уског круга српске делегације и америчке администрације било свесно драматичности ситуације, због још једног, потпуно неочекиваног разлога.

„И у самој Србији је један круг ’патриотских’ снага”, каже Ковачић, „у сарадњи са босанским Србима, рачунао да ће преговори пропасти, да ће се рат наставити. Милошевић ће тада, рачунали су, бити лако смењен, биће кажњен за показану кооперативност, читај ’издају’.”

„Сећате ли се чудних догађаја”, подсећа Ковачић, „наизглед неповезаних – излазак књиге Борисава Јовића, хапшење Живорада Миновића... Било нам је чудно и то што је Милошевић у Дејтон довео Јовицу Станишића. Како се касније испоставило, то је учинио да би га држао под будним оком, док свог најближег сарадника ’Струју’ није повео, оставио га је у Београду да држи ’пучисте’ под паском.

Тада се, на самом крају преговора, дешава тотални парадокс, могућ само у америчкој политици. Домаћини, традиционално непријатељски расположени према Милошевићу, обрћу ћурак. Пошто су схватили да им је он једина нада за успостављање мира на Балкану, почели су да чине све како би га подржали”, каже у разговору за „Политику” Јован Ковачић.