Arhitekta Voren Kristofer

Jedna od najvećih enigmi za sve novinare koji su izveštavali iz Dejtona tiče se tadašnjeg haškog tužioca Ričarda Goldstona koji je stigao u posetu SAD tokom trajanja pregovora, kaže u razgovoru za „Politiku” Jovan Kovačić, u ono vreme šef brojne ekipe Rojtersa koja je izveštavala o zbivanjima u strogo čuvanoj bazi „Rajt-Paterson”.

Goldston je pre dolaska napravio katastrofalnu grešku i objavio na sva zvona ogorčenje što su u Dejtonu i predstavnici bosanskih Srba, protiv kojih su već bile podignute neke optužnice. I da nisu bili gladni, kao što jesu, raznih informacija, mediji su to objavili na udarnim mestima, danima pre njegove posete.

Kada je sleteo u Vašington, Goldston je pred desetinama novinarskih ekipa ponovio svoje stavove i potom otišao na sastanak sa tadašnjim državnim sekretarom SAD Vorenom Kristoferom.

„Verovatno nikad nećemo saznati šta je Kristofer rekao tada Goldstonu, koji je odleteo iz Vašingtona odmah posle ’prijateljskog ubeđivanja’. Nikad se više nije oglasio tim povodom nijednom rečju”, navodi Kovačić.

Na pomen Kristofera, naš sagovornik kaže da treba ispraviti istorijsku grešku koju je kreirao egocentrični i mediocentrični Ričard Holbruk, proglašavajući sebe za arhitektu Dejtonskog sporazuma. U stvari, Holbruk je u položaj medijatora uskočio u nesrećnim okolnostima, posle pogibije glavnog pregovarača Frejzera u Bosni, u leto 1995. godine, podseća Kovačić.

„Glavni arhitekta Dejtona bio je državni sekretar Kristofer sa svojom ekipom, uz angažovanje stotine drugih bezimenih stručnjaka iz raznih oblasti. Holbruk je samo zavrtao ruke, ali kad god je zapelo, Kristofer je dolazio u Dejton i pomerao stvar s mrtve tačke.”

Sami pregovori su imali i neverovatno napet završetak, jer je nekoliko dana pre njihovog okončanja sve izgledalo rešeno, a onda se dogodio puni obrt, seća se Kovačić.

„Do tada je najveći problem bio Alija Izetbegović, što su nam priznali i izvori iz njegove delegacije. On nije hteo da potpiše mirovni sporazum i tako prekine užasne patnje svog naroda, jer je želeo da dobije sve. Zato su pritisak na njega vršili i Klinton i Kristofer i svi drugi. Izetbegović je konačno bio slomljen samo nekoliko dana pre kraja pregovora”, seća se Kovačić.

„Potpuno neočekivano, tada je vođa bosanskih Hrvata Krešimir Zubak načeo pitanje Brčkog i Posavine, što je značilo da mape moraju na novu preradu. Stvar se zakuvala do te mere da su svi mediji, osim Rojtersa, tvrdili da su pregovori propali, da se delegacije pakuju i da avioni na pisti već zagrevaju motore.

Rojtersovi izvori su, pak, tvrdili da stvar jeste čupava, ali da će se ipak naći rešenje i sve privesti kraju. Poslednjeg dana, u šest ujutro, samo šest sati pre potpisivanja, nastupio je kritični momenat. Jedan od izveštača Rojtersa dobio je aber iz Bele kuće da je stvar ipak propala, da su veoma male nade da se nešto uradi”, seća se Kovačić.

Naš sagovornik naglašava da je tih dana malo ljudi van uskog kruga srpske delegacije i američke administracije bilo svesno dramatičnosti situacije, zbog još jednog, potpuno neočekivanog razloga.

„I u samoj Srbiji je jedan krug ’patriotskih’ snaga”, kaže Kovačić, „u saradnji sa bosanskim Srbima, računao da će pregovori propasti, da će se rat nastaviti. Milošević će tada, računali su, biti lako smenjen, biće kažnjen za pokazanu kooperativnost, čitaj ’izdaju’.”

„Sećate li se čudnih događaja”, podseća Kovačić, „naizgled nepovezanih – izlazak knjige Borisava Jovića, hapšenje Živorada Minovića... Bilo nam je čudno i to što je Milošević u Dejton doveo Jovicu Stanišića. Kako se kasnije ispostavilo, to je učinio da bi ga držao pod budnim okom, dok svog najbližeg saradnika ’Struju’ nije poveo, ostavio ga je u Beogradu da drži ’pučiste’ pod paskom.

Tada se, na samom kraju pregovora, dešava totalni paradoks, moguć samo u američkoj politici. Domaćini, tradicionalno neprijateljski raspoloženi prema Miloševiću, obrću ćurak. Pošto su shvatili da im je on jedina nada za uspostavljanje mira na Balkanu, počeli su da čine sve kako bi ga podržali”, kaže u razgovoru za „Politiku” Jovan Kovačić.