Духовни светионик Расинског округа

Велуће – На зидовима манастира Велуће историја је писана вековима. Страдања Христова, представа Страшног суда, велики празници, Богородица Велућка, декоративно цртане зидне фигуре… фреске су настале пре Косовске битке.

Манастир је јединствен и по фасадном сликарству – посебним представама осликаним у горњем делу цркве, а изнад једне фреске унутар манастира ласта је свила гнездо…

Данас је Ваведење, један од пет највећих празника посвећен Богородици, слава многих породица, али и храмова, међу којима је и манастир Велуће.

Репортери „Политике” недавно су посетили ову светињу у близини Трстеника, која, као и пре шест векова када је настала, и даље представља један од духовних светионика народа Расинског округа.

„Свакодневна богослужења, самачки живот далеко од ’красоте’ овога света, уз молитву за себе и за цели свет, чини суштину нашег монашког живота”, каже игуманија манастира Велуће, монахиња Теодора.

Манастирски комплекс са црквом, према народном предању, био је познат као Сребрница, по називу потока који недалеко протиче. Велуће је женски манастир од 1937. године, када се цело једно сестринство из манастира Јанковец у Македонији преселило у Велуће. То сестринство пошло је за тада игуманом жичким, светим Николајем Велимировићем. До пре Другог светског рата игуманија манастира била је Сузана. Потом Матрона, па Олимпијада. Од 2011. игуманија манастира је Теодора.

„Црква је саграђена у 14. веку, негде око 1.370 године. Монашка заједница је и данас активна и постојана. Раније је било велико сестринство, а сада је нас три. Одржавамо манастир и имање, чувамо много старих богослужбених књига и одежди, слика, фотографија сестринства, икона које су биле на иконостасу, пуно експоната из 18. и 19. века”, каже монахиња Теодора (Спасојевић), која је дипломирани биолог и завршила је и Теолошки факултет.

Архитектонски, црква манастира Велуће припада моравској школи и због сличности са Лазарицом у Крушевцу сматра се да јој је била узор у градњи, или да су грађене истовремено, од руке истих мајстора. Под заштитом је Србије, као споменик културе од великог значаја и припада Епархији крушевачкој Српске православне цркве.

Вишевековна османлијска власт праћена бројним пљачкама и уништавањем довела је до тога да је архивска грађа многих наших манастира сачувана тек у траговима – без података о времену настанка или личностима заслужним за њихово подизањем. Пример тога је и Велуће.

Музеј који приказује историју овог манастира отворен је 3. децембра прошле године. У витринама и на полицама изложена су сведочанства шестовековног трајања цркве која је обновљена 1833. године.

Посебан део изложбеног простора историје ове светиње посвећен је свештенику Душану Поповићу, кога је за старешину Велућа поставио владика Николај Велимировић почетком Другог светског рата како би заштитио манастир и сестринство од ратних неприлика. Пароха велућког Душана Поповића после рата, везаног жицом, само у доњем вешу, кроз Крушевац су провели комунисти и потом стрељали 1944. године. Када је убијен имао је 32 године, а пре смрти је морао да држи опело док је стрељана група по група људи, који су проглашени народним непријатељима. Као велика кривица стављено му је на терет пријатељство са Николајем Велимировићем.

Игуманија Теодора је истражујући животни пут Душана Поповића објавила и књигу у којој је осветлила судбину 12 свештеника које су комунисти убили у периоду од 1943. до 1950. на територији расинског округа. Теодора је насликала и икону Душана Поповића као и свих 12 свештеномученика крушевачких.

Део сталне поставке су и предмети које су монахиње користиле у својим радионицама, као што је и иконописање ком су и данас посвећене.

„Иконописачку радионицу – атеље педесетих година прошлог века основала је мати Нина Димитријевић, која је била намесница манастира Велуће. Она је почела иконописање још у Македонији. Наше иконе су животне и занимљиве јер се разликују од академских иконописаца”, каже игуманија Теодора.

Сва деца из села у околини Велућа у школи уче веронауку.

Већ шест година постоји и дечји хор „Ваведење”.

„То је омладински црквени хор у којем су деца и омладинци од седам до 27 година. Подучавам их да певају литургију, разне побожне и богомољачке песме. Недељом имамо пробе и деца воле ту активност. Предајем веронауку од 2001. године и то ми мало олакшава да их сакупим”, каже игуманија Теодора.