Слава Светог Филимона

Падина Топчидера што се одозго обрушава ка Сави и Обреновачком друму, од „Мостара” до „Господарске механе” (од Смутековца до Цареве ћуприје, за оне који се не сналазе са кафанама), добила је незнано када име Сењак, а по зеленим ливадама украшеним жутим пластовима сена, плодним виноградима, неколико сачуваних стабала давно раскрчене шуме колико да праве хлад намерницима, и петнаестак разбацаних летњиковаца имућнијих Београђана. Сењак је оживео тек када је Чукарица почела да добија обрисе вароши и преметнула се у један од првих „индустријских центара”, а Радничка улица постала претесна за најамнике који су аргатовали у шећерани, штофари или краљевском бродоградилишту.

Данас је то ексклузивни кварт па се нове српске парајлије, без обзира на то како су иметак стекли, деценијама отимају за кућу или плац у том дела града.

А некад?

Тај део Топчидерског брда рашчуо се захваљујући тестаменту Николе Спасића, једном од највећих српских добротвора, којим је све богатство дао за привредни препород Србије, за мрежу дечјих прихватилишта, болницу на Великом Врачару (Звездари) и црквена звона широм земље, посебно за Храм Светог Саве када год да буде изграђен, и за Призренску богословију, која још звоне једном од престоница цара Душана Силног... инатећи се узурпаторима.

Супрузи Наки је тестаментарно оставио летњиковац с виноградима на Сењаку и приходе од кућа и станова по Београду, а уз то и пензију у висини тада највеће чиновничке плате. Када су јој пријатељи и адвокати саветовали да побије овакав тестамент, она им је хладно одбрусила: „Спасићева жеља је закон за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу.”

Човек који је Сењаку знатно подигао углед био је краљ Петар Први Карађорђевић, који се по повратку из Великог рата уселио у виноградарску кућу трговца Ђорђа Павловића јер је Стари двор био разорен окупаторским бомбама и злобом. У тој вили је августа 1921. дочекао крај, па је данас под старатељством Народног музеја и Завода за заштиту споменика.

Веселијем делу Београда тај кварт је побудио занимање захваљујући академику Михајлу Петровићу – Мики Аласу, који је ту, у свом винограду, с музичком бандом СУЗ, редовно и о свом трошку приређивао урнебесне џумбус-балове који су окупљали учене и знамените људе Београда, бројне дунавске аласе и још бројније градске подрумаре.

Балови су приређивани 5. децембра у част Светог Филимона (Свети апостоли Филимон, Архип и Апфија), чији је дан као некакву „породичну славу” преузео оркестар СУЗ.

Ту је део живота „у егзилу” залудничио и академик Добрица Ћосић, када су га крајем шездесетих екскомуницирали и из партије и са власти, да од тада не напише ни слово.

На Сењаку је ономад никло Брашованово здање БИГЗ-а, а 1950. године освануо Архив Југославије, мало за њим и Војна гимназија... па редом. Данас се његови житељи могу хвалисати и Музејом афричке уметности, вероватно јединственим у овом делу света, са неколико (приватних) основних школа и вртића, резиденцијама већине амбасадора (као и неколико амбасада и конзулата) који столују у престоници Србије, док преживели стари комшилук данас тавори по периферији где су деценијама расељавани – што милом, што силом. А тек кафана „Шехер”...