Брисање историјског памћења

Сведоци смо, кроз дужи временски период, смишљене и систематски вођене пропаганде и политичке хајке против истине о антифашистичкој НОБ – њеним вредностима и тековинама. Циљ је да се фалсификовањем и прећуткивањем умањи значај огромног доприноса народноослободилачке борбе у Југославији, посебно у Србији, велика победа антифашистичке коалиције у Другом светском рату и постепено брише из историјског памћења све оно што подсећа на тај светли период наше историје.

Публикују се памфлети, квазимемоари и фељтони, одржавају „научни” скупови и трибине које карактеришу паушалне оцене, произвољне тврдње и лажи, а, по правилу, виновници те кампање беже од крајње компромитујућих докумената о отвореној колаборацији и издаји у Другом светском рату.

У Србији су од почетка деведесетих година прошлог века до данас порушени или оскрнављени многи споменици и спомен-обележја посвећена НОБ-у. Нова демократска власт не само да није ништа учинила да се отклоне ове штетне последице Милошевићевог режима, већ се обилато укључила у тај тренд. Многе улице и институције у Београду и у градовима широм Србије остале су без имена истакнутих великана НОБ, без видно обележених датума важних догађаја из те наше часне антифашистичке прошлости. Доследно томе, избегава се достојно обележавање Дана устанка против фашистичких окупатора, Дана победе, Дана републике, датума ослобођења градова... Такав однос уклапа се у доктрину квислиншко-колаборационистичких губитника који су Дан ослобођења Београда 1944. године доживели као „окупацију”. O tempora o mores. Овде као да је дозвољено све што подразумева острашћену антикомунистичку пропаганду.

Штавише, Србија је донела Закон о изједначавању равногорских четника и партизана и Закон којим се рехабилитују сви „идеолошки” противници комуниста, иако су они били отворени противници НОБ и антифашистичке коалиције.

Губи се из вида да ликвидација „Меморијалног центра Јосип Броз Тито” има изузетно негативан одјек међу грађанима и државама бивше СФРЈ, и посебно међу Титовим поштоваоцима широм света. Зато забрињава ових дана поново актуелизована идеја да се у први план ставља резиденцијална намена неколико објеката „Меморијалног центра Јосип Броз Тито”, а потискују се историјске вредности свих објеката и експоната који се не могу одвојено посматрати нити користити.

Зар не мислите да би ђаци и студенти, младе генерације уопште, требало да знају непобитну истину да је једино антифашистичка НОБ и Србима и Србији, у тадашњој Југославији, донела огромну славу и признање, уместо подметања „истине” о два „равноправна” ослободилачка покрета, равногорско-четничког и партизанског. Нажалост, овде и даље преовладава став да ваља промовисати само оне вредности које почивају на националном романтизму и антикомунизму.

Да није тако зар би се у обраћању младим потпоручницима заборавило на НОБ у којој је Србија у оквиру Југославије учествовала, дала огроман допринос и поднела огромне жртве. Зар и тада Србија није била на „правој страни”? Зар се „вредности српског војника” завршавају Колубаром, Цером и Кајмакчаланом? Сме ли се заборавити допринос српских партизана великим победама на Неретви, Сутјесци, Београду, Сремском фронту и све до северних граница Југославије? Има ли нечег светлог и вредног из тог времена што млади официри, такође, треба да „баштине и негују”? Тиме се, у ствари, негира да је српски партизан уједно био и „српски војник”?!

Залажем се за то да се улога свих значајнијих личности и догађаји Титове епохе излажу објективној, аргументованој и научно заснованој анализи. Тако ће се ефикасније уклањати многе заблуде, недоумице и лажи. Нарочито нам је стало да се коначно утврди истина о наводно масовним злочинима до којих је дошло након ослобођења Србије, посебно у Београду, где је, како се злонамерно тврди, побијено више од 20.000 „највиђенијих Београђана”. Ово посебно истичем и због чињенице да је у Србији још много живих учесника НОБ-а, потомака погинулих и умрлих бораца, као и поштовалаца њиховог дела.

Члан Савета Друштва за истину о НОБ-у и Југославији,
потпредседник Удружења публициста Србије