Волим да мењам свет

21. МАРАКЕШ

Дубравка Лакић

Маракеш – Позната америчка филмска и телевизијска глумица, редитељка и истакнути заговорник женских права – Патриша Аркет, на 21. Маракеш фестивалу обавља часну дужност члана жирија за доделу „Златне звезде” за најбољи филм у главном такмичарском програму.

Добитница „Златног глобуса” и награде „Оскар” за улогу у филму „Одрастање” („Дечаштво”) Ричарда Линклејтера, прослављена улогама у остварењима „Индијански тркач” Шона Пена, „Права романса” Тонија Скота, „Ед Вуд” Тима Бартона, „Изгубљени ауто-пут” Дејвида Линча, „Између живота и смрти” Мартина Скорсезеа, али и у телевизијским серијалима „Медијум” и „Сајбер злочини”, тренутно завршава своје учешће у новим филмовима Кенета Бране и Кирила Соколова који ће се пред публиком наћи 2025. године.

Ексклузивни разговор са Патришом Аркет, још једним славним изданком из глумачке породице у којој су још и сестра Розана и браћа Ричмонд и Дејвид, био је заказан веома рано у салону древног, луксузног хотела „Мамунија” у којем је као чланица жирија одсела...

Ви сте изгледа права рана птица, рано устајете?

Ха, ха, устајем рано, тачно. Али, мало сам прошлу ноћ и спавала јер сам после гледања последњег филма синоћ и монтирала свој филм до три сата ујутро.

Стварно? Шта то монтирате?

Радим на поновној монтажи свог редитељски дебитантског филма „Гонзо девојка” за америчко телевизијско приказивање. Ништа не избацујем, само мало дотерујем. Поносна сам на тај филм у којем играју Вилем Дафо и Камила Мороне.

Овде у Маракешу сте у незавидној позицији члана званичног жирија, гледате филмове дебитаната. Да ли вас то тера и на размишљање о сопственим почецима у каријери?

Не мислим да је тешко додељивати награде када се филмови толико разликују један од другог. Ту су документарни филмови, а ту су и наративни. Неки су веома раздрагани, неки веома мрачни, али сваки од њих има нешто важно, али и дивно у себи и занимљиво ми је гледати их и размишљати о причама које су аутори сада изнели пред нас.

Да ли се ваш живот променио откако сте почели да добијате награде, посебно „Оскара”? 

Много се променио. Чудно, али кад сам добила награду „Оскар”, људи су одмах реаговали као да одједном имам више вредности него што сам их имала раније. Као да до те награде нису видели моје глумачке вредности. То је заиста чудно, али и дивно и изненађујуће. Никада нисам замишљала признање себе са „Оскаром”, можда само када сам као мала седела у кади са својим луткама, држала у руци имагинарну флашу шампањца и захваљивала се Америчкој академији за филм (смех). Тај „Оскар” је освојен још пре десет година и од тада се много шта променило и у мом личном и у професионалном животу, али ја сам остала ја.

Говорили сте овде у Маракешу о улози уметности и филмских стваралаца у данашњем свету и рекли да волите да мењате свет. Бунтовница сте?

То је нешто што сам стекла у својој многољудној породици. Моји родитељи јесу били активисти, али и песници и глумци, тако да ја лично и нисам толико оригинална у односу на њих. Све то бунтовно и активистичко је било формирајући део нашег свакодневног породичног искуства – глума, шала, импровизација, прављење скечева и прича. И онда је временом било све више и политичких прича и моја мама је такође демонстрирала и волонтирала за праве ствари. Већ дуго пишем књигу, мемоаре о свом детињству и одрастању, јер се све то тако јасно односи и на мој глумачки рад и на мој активизам и на све остало. Да, верујем да сви имамо неку своју улогу, мање или више важну. И гледајући филм Валтера Саласа „Још увек сам овде” пре неко вече, само сам потврдила да филмови могу бити невероватно мотивишући и дирљиви и информативни о политици и о исправном и погрешном, али то се ипак своди на нас, на сваког појединачно и оно у шта верујемо и шта смо спремни да дозволимо да бисмо имали ову другу, за наша уверења, бољу ствар.

Шта је то боље, а шта горе у данашњем свету?

То је недовршена прича, али желим да вам кажем да сам веома свесна да је технологија променила ствари на начин који можда нисмо очекивали. Она може да помрачи нашу слободу на начин који никада и нисмо могли да замислимо.

Радили сте с толико значајних филмских редитеља. Шта сте научили из тих процеса рада са њима?

Има толико невероватних редитеља, а радила сам с некима од највећих и сваки од њих има свој процес, а такође су великодушни према глумцима. Начин на који њихов ум функционише је толико различит. Ево и овде сада седим са Гвадањином, Николсем, Абасијем, Митреом и веома ми је занимљиво да их слушам и имам увид у њихов начин размишљања. Има још толико редитеља са којима бих желела да радим. Људи, још сам ту, још радим.

Поменули смо ваше мемоаре. Је ли сада право време за њих?

Већ дуго ја то пишем и таман када ми се чини да бих могла да завршим, догоди се нешто ново, неке ствари које настављају да развијају мој живот. Тада помислим: „Боже, хоћу ли икада завршити ову ствар?” Волим да пишем, то ме чини испуњенијом и мој ум тада ради на занимљив начин, али постоје и интимне животне ствари с којима ми је тешко да се носим, попут смрти моје сестре Алексис. Превише је болно чак и осврнути се на њено детињство, а она и ја смо се највише играле.

Има ли у вашем друштвеном активизму беса и страсти?

Да, мислим да је љутња здрава, природна емоција. И мислим да смо много пута одрастајући са родитељима били некако подсвесно условљени да се понашамо на одређени начин, и веома је здраво изражавати здрав бес и знати како то обрадити. У комуникацији о сукобу важно је имати могућност да слушамо једни друге, да се смиримо и да схватимо како да обрадимо ствари и како да их поправимо. То нисам научила у својој породици, нити у школи, нити нас је друштво томе научило. Тек сада почињем то да учим. Да учим о томе шта су здраве емоције, шта је здрава љутња и слично. И да – када вам се одузимају права, у реду је бити љут због тога. То има смисла и не треба губити наду. Надам се да ће наша друштва коначно бити у стању да реше питања обесправљивања тако да више неће бити потребно да будемо љути. Ако бисмо глобално научили вештине да осећамо и да задржимо своја осећања, да се умиримо, не би било рата и не би било изабраних лидера који су очигледно невероватно нефункционални и болесни.

Имали сте овде прилику да се сретнете и са Шоном Пеном  у чијем сте „Индијанском тркачу” играли?

Шон Пен је фантастичан таленат. Заједно смо радили на том филму када сам била веома млада а он био и остао невероватан глумац. Простор, подршка и идеје које је имао за нас као глумце били су невероватни у раду на том филму, и наставила сам да волим његову режију. Он има одређен стил који негује и његови филмови ме подсећају на класике из седамдесетих година прошлог века, а управо нам такви филмови највише недостају.

Можете ли на крају да ми прокоментаришете прошлогодишњи штрајк и задовољство новим условима рада, уколико има разлога за задовољство?

Нисам сигурна да ће многе ствари које су сада признате и стављене на папир бити поштоване. Ми као глумци, и не само глумци већ и други, као да смо на ивици овог индустријског доба филма и ове технолошке транзиције. Можда ће из тога произићи неке веома занимљиве добре ствари, а можда и неке страшне. Знате, као и све у животу, морамо да савладамо шта год треба да је у равнотежи.