Volim da menjam svet

21. MARAKEŠ

Dubravka Lakić

Marakeš – Poznata američka filmska i televizijska glumica, rediteljka i istaknuti zagovornik ženskih prava – Patriša Arket, na 21. Marakeš festivalu obavlja časnu dužnost člana žirija za dodelu „Zlatne zvezde” za najbolji film u glavnom takmičarskom programu.

Dobitnica „Zlatnog globusa” i nagrade „Oskar” za ulogu u filmu „Odrastanje” („Dečaštvo”) Ričarda Linklejtera, proslavljena ulogama u ostvarenjima „Indijanski trkač” Šona Pena, „Prava romansa” Tonija Skota, „Ed Vud” Tima Bartona, „Izgubljeni auto-put” Dejvida Linča, „Između života i smrti” Martina Skorsezea, ali i u televizijskim serijalima „Medijum” i „Sajber zločini”, trenutno završava svoje učešće u novim filmovima Keneta Brane i Kirila Sokolova koji će se pred publikom naći 2025. godine.

Ekskluzivni razgovor sa Patrišom Arket, još jednim slavnim izdankom iz glumačke porodice u kojoj su još i sestra Rozana i braća Ričmond i Dejvid, bio je zakazan veoma rano u salonu drevnog, luksuznog hotela „Mamunija” u kojem je kao članica žirija odsela...

Vi ste izgleda prava rana ptica, rano ustajete?

Ha, ha, ustajem rano, tačno. Ali, malo sam prošlu noć i spavala jer sam posle gledanja poslednjeg filma sinoć i montirala svoj film do tri sata ujutro.

Stvarno? Šta to montirate?

Radim na ponovnoj montaži svog rediteljski debitantskog filma „Gonzo devojka” za američko televizijsko prikazivanje. Ništa ne izbacujem, samo malo doterujem. Ponosna sam na taj film u kojem igraju Vilem Dafo i Kamila Morone.

Ovde u Marakešu ste u nezavidnoj poziciji člana zvaničnog žirija, gledate filmove debitanata. Da li vas to tera i na razmišljanje o sopstvenim počecima u karijeri?

Ne mislim da je teško dodeljivati nagrade kada se filmovi toliko razlikuju jedan od drugog. Tu su dokumentarni filmovi, a tu su i narativni. Neki su veoma razdragani, neki veoma mračni, ali svaki od njih ima nešto važno, ali i divno u sebi i zanimljivo mi je gledati ih i razmišljati o pričama koje su autori sada izneli pred nas.

Da li se vaš život promenio otkako ste počeli da dobijate nagrade, posebno „Oskara”? 

Mnogo se promenio. Čudno, ali kad sam dobila nagradu „Oskar”, ljudi su odmah reagovali kao da odjednom imam više vrednosti nego što sam ih imala ranije. Kao da do te nagrade nisu videli moje glumačke vrednosti. To je zaista čudno, ali i divno i iznenađujuće. Nikada nisam zamišljala priznanje sebe sa „Oskarom”, možda samo kada sam kao mala sedela u kadi sa svojim lutkama, držala u ruci imaginarnu flašu šampanjca i zahvaljivala se Američkoj akademiji za film (smeh). Taj „Oskar” je osvojen još pre deset godina i od tada se mnogo šta promenilo i u mom ličnom i u profesionalnom životu, ali ja sam ostala ja.

Govorili ste ovde u Marakešu o ulozi umetnosti i filmskih stvaralaca u današnjem svetu i rekli da volite da menjate svet. Buntovnica ste?

To je nešto što sam stekla u svojoj mnogoljudnoj porodici. Moji roditelji jesu bili aktivisti, ali i pesnici i glumci, tako da ja lično i nisam toliko originalna u odnosu na njih. Sve to buntovno i aktivističko je bilo formirajući deo našeg svakodnevnog porodičnog iskustva – gluma, šala, improvizacija, pravljenje skečeva i priča. I onda je vremenom bilo sve više i političkih priča i moja mama je takođe demonstrirala i volontirala za prave stvari. Već dugo pišem knjigu, memoare o svom detinjstvu i odrastanju, jer se sve to tako jasno odnosi i na moj glumački rad i na moj aktivizam i na sve ostalo. Da, verujem da svi imamo neku svoju ulogu, manje ili više važnu. I gledajući film Valtera Salasa „Još uvek sam ovde” pre neko veče, samo sam potvrdila da filmovi mogu biti neverovatno motivišući i dirljivi i informativni o politici i o ispravnom i pogrešnom, ali to se ipak svodi na nas, na svakog pojedinačno i ono u šta verujemo i šta smo spremni da dozvolimo da bismo imali ovu drugu, za naša uverenja, bolju stvar.

Šta je to bolje, a šta gore u današnjem svetu?

To je nedovršena priča, ali želim da vam kažem da sam veoma svesna da je tehnologija promenila stvari na način koji možda nismo očekivali. Ona može da pomrači našu slobodu na način koji nikada i nismo mogli da zamislimo.

Radili ste s toliko značajnih filmskih reditelja. Šta ste naučili iz tih procesa rada sa njima?

Ima toliko neverovatnih reditelja, a radila sam s nekima od najvećih i svaki od njih ima svoj proces, a takođe su velikodušni prema glumcima. Način na koji njihov um funkcioniše je toliko različit. Evo i ovde sada sedim sa Gvadanjinom, Nikolsem, Abasijem, Mitreom i veoma mi je zanimljivo da ih slušam i imam uvid u njihov način razmišljanja. Ima još toliko reditelja sa kojima bih želela da radim. Ljudi, još sam tu, još radim.

Pomenuli smo vaše memoare. Je li sada pravo vreme za njih?

Već dugo ja to pišem i taman kada mi se čini da bih mogla da završim, dogodi se nešto novo, neke stvari koje nastavljaju da razvijaju moj život. Tada pomislim: „Bože, hoću li ikada završiti ovu stvar?” Volim da pišem, to me čini ispunjenijom i moj um tada radi na zanimljiv način, ali postoje i intimne životne stvari s kojima mi je teško da se nosim, poput smrti moje sestre Aleksis. Previše je bolno čak i osvrnuti se na njeno detinjstvo, a ona i ja smo se najviše igrale.

Ima li u vašem društvenom aktivizmu besa i strasti?

Da, mislim da je ljutnja zdrava, prirodna emocija. I mislim da smo mnogo puta odrastajući sa roditeljima bili nekako podsvesno uslovljeni da se ponašamo na određeni način, i veoma je zdravo izražavati zdrav bes i znati kako to obraditi. U komunikaciji o sukobu važno je imati mogućnost da slušamo jedni druge, da se smirimo i da shvatimo kako da obradimo stvari i kako da ih popravimo. To nisam naučila u svojoj porodici, niti u školi, niti nas je društvo tome naučilo. Tek sada počinjem to da učim. Da učim o tome šta su zdrave emocije, šta je zdrava ljutnja i slično. I da – kada vam se oduzimaju prava, u redu je biti ljut zbog toga. To ima smisla i ne treba gubiti nadu. Nadam se da će naša društva konačno biti u stanju da reše pitanja obespravljivanja tako da više neće biti potrebno da budemo ljuti. Ako bismo globalno naučili veštine da osećamo i da zadržimo svoja osećanja, da se umirimo, ne bi bilo rata i ne bi bilo izabranih lidera koji su očigledno neverovatno nefunkcionalni i bolesni.

Imali ste ovde priliku da se sretnete i sa Šonom Penom  u čijem ste „Indijanskom trkaču” igrali?

Šon Pen je fantastičan talenat. Zajedno smo radili na tom filmu kada sam bila veoma mlada a on bio i ostao neverovatan glumac. Prostor, podrška i ideje koje je imao za nas kao glumce bili su neverovatni u radu na tom filmu, i nastavila sam da volim njegovu režiju. On ima određen stil koji neguje i njegovi filmovi me podsećaju na klasike iz sedamdesetih godina prošlog veka, a upravo nam takvi filmovi najviše nedostaju.

Možete li na kraju da mi prokomentarišete prošlogodišnji štrajk i zadovoljstvo novim uslovima rada, ukoliko ima razloga za zadovoljstvo?

Nisam sigurna da će mnoge stvari koje su sada priznate i stavljene na papir biti poštovane. Mi kao glumci, i ne samo glumci već i drugi, kao da smo na ivici ovog industrijskog doba filma i ove tehnološke tranzicije. Možda će iz toga proizići neke veoma zanimljive dobre stvari, a možda i neke strašne. Znate, kao i sve u životu, moramo da savladamo šta god treba da je u ravnoteži.