Савршенство самодовољне форме

Представа „Чарли Чаплин - Светла велеграда” у режији Амалије Бенет и Никите Миливојевића настала је према Чаплиновом филму „Светла велеграда”, чију радњу реконструише, постављајући је у форми снимања мелодрамског и комичног филма „Светла велеграда”. На сцени пратимо невербалне, фрагментарне призоре из живота луталице (Прокопис Агатоклеус) који се заљубљује у слепу девојку (Мина Ненадовић) и развија пријатељство са суицидалним Богаташем (Стефан Радоњић), спасавајући га од самога себе. Игра је изграђена на споју елемената пантомиме, слепстика и музичког позоришта, вешто исплетених у један суптилно допадљив свет. Музика Теодороса Оикономоуа, коју он уживо изводи на клавиру, полетно покреће заносну игру глумаца, физички наглашену. Имајући у виду да је представа невербална, акценат извођења је на визуелном плану, телесној изражајности, комуникацији глумаца очима, мимиком. Агатоклеус игра Чаплина са опипљивим шармом, невином допадљивошћу, стидљивошћу и скромношћу човека на друштвеној маргини. Његови трапави кораци, физичка нестабилност, као и театрализована мимика изазивају благу комику, али и нежно саосећање према немоћном човеку. У радњу су укључени и упечатљиви сонгови, у кабаретском стилу, који повремено доносе ироничне коментаре, на пример покушаји самоубиства Богаташа су праћени стиховима  „To Be Or Not To Be...” (Бити или не бити...)

Вештина извођења сценске радње је, укратко, несумњива, сви учесници су дали јасан допринос вредностима целине, градећи високоестетизован, затворен свет. Али, у тој затворености се налази његов главни недостатак; ово позориште не поставља питања, нити нуди ширину значења. Игра је упадљиво једнозначна, равна и самодовољна, због чега је код дела (захтевнијих) гледалаца изазвала монотонију, намећући питање о суштинском смислу постојања представе, као и потребу за усложњавањем значења које би нас ангажовало. На пример, поставка радње као снимања филма није проблематизована, због чега се смисао присуства камера и ознака почетака снимања сцена губи. Уклањање тог поступка не би нарушило структуру, због чега се може рећи да је реч о пукој декорацији, а не средству отварања других нивоа значења, потребних у позоришту са стварним уметничким амбицијама. А та врста недостатка, односно плиткости, води до пада гледаочеве пажње, због одсуства изазова.

Није уопште спорна потреба да се позориште заснива на идеји слављења лепоте и лакоће живљења, радости постојања као такве, што је свакако циљ ове представе. Напротив, то већина нас од уметности и тражи, али такође желимо да ту идеју препознамо у сложенијем, вишеслојнијем облику који ће подстакнути разноврснија питања, што овде није случај. Такође, сматрамо да је позориште пракса која с јасним разлогом ниче у једном конкретном друштвеном тренутку, који треба да га инспирише, изазива. А ова врста ларпурлартистичке реконструкције или имитације величине једног филмског хероја није неки изазован одговор на наше време (у том смислу, можда би Чаплинов „Велики диктатор” који се критички односи према фашизму био смисленији избор од „Светла велеграда”).  Естетика би требало да буде средство обликовања етике, а не самодовољна појава и крајњи циљ, формално савршенство чија унутрашња празнина болно зјапи.