Штрајкови глађу од 15 минута до 48 дана

Од петнаестак минута до 48 дана штрајка глађу – толико су српски политичари који би се одлучили на овај вид деловања били истрајни у борби за идеале и своја права у протеклих 40 година. Осим здравствених разлога, испоставља се да – колико су веровали у исправност својих поступака, толико су били упорнији у томе да примене овај вид деловања. Најновији пример да је један политичар штрајковао глађу јесте одлука бившег министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Горана Весића да се на овај начин бори против решења суда да му одреди притвор. Весићу је потом укинут притвор, али званично не због штрајка. И док је лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ чак три пута одбијао да једе, чиме је озбиљно нарушио своје здравље и угрожавао свој живот, дотле су неки други из данашње опозиције од овог начина борбе одустајали после неколико минута, попут Мирослава Алексића, који је као разлог за прекид штрајка навео верске разлоге.

Овом методу политичке борбе, који је у последњих 40 година већ прерастао у „традицију” прибегавали су припадници и власти и опозиције, али је такав корак најчешће остајао без резултата. У модерној српској историји штрајковали су глађу Вук и Даница Драшковић, Војислав Шешељ, Томислав Николић, Бошко Обрадовић, Мариника Тепић и, скоро у свим случајевима, прекидали су га пре него што су сви њихови услови били испуњени.

Овакав вид политичког протеста у Србији није неуобичајен, али је свим штрајковима глађу досад било заједничко да ниједан није спроведен до краја. То се може категорисати као екстремно средство политичке борбе, али толико пута смо га имали да је већ помало обесмишљен. После неколико дана без хране они су брзо напуштани и ни власт, али ни опозиција, их најчешће не посматрају као озбиљну политичку претњу. Штрајк глађу као метод политичке борбе неки називају „очајничким потезом”, а за друге је пак „мала цена у борби за идеале”. А идеалиста је некада било много на српској политичкој сцени, па је тако један број познатих политичара био спреман да се жртвује до последњег залогаја.

Рекордер по дужини гладовања је Војислав Шешељ који је „у цугу” без хране и воде, за 22 месеца робијања, издржао чак 48 дана у затвору у Сарајеву. После тога је осам дана штрајковао глађу и у озлоглашеном затвору у Зеници 1984. године, од којих је шест провео у самици. На себи својствен начин је тако потврдио изреку „да треба имати желудац за политику”. Последица тог поступка је да је изгубио 16 килограма и „зарадио” туберкулозу бубрега. „Ако имате неки идеал којим се руководите у животу, вредно је жртве. Не кајем се и опет бих исто поступио”, каже за „Политику” Војислав Шешељ.

Да је реч о особи која не бежи од овог вида борбе за своју истину, сведочи и то што је за други најдужи штрајк глађу на политичкој сцени заслужан управо лидер Српске радикалне странке. Овај штрајк, његов трећи, Шешељ је започео 11. новембра 2006. године у Хагу. Он је тада одбијао да узима храну да би убедио суд за ратне злочине у Хагу да може да се брани сам. Шешељев штрајк је трајао 27 дана, а прекинуо га је након што је упознат са одлуком Жалбеног већа да ће му вратити право да се брани сам, као и због тога што се Секретаријат суда обавезао да ће уважити многе од његових захтева како би му била олакшана припрема одбране. И то је вероватно била једина јасна победа извојевана „празног стомака”.

Опозициони лидери деведесетих најављивали су штрајк глађу и томе је прибегао тадашњи лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић због хапшења и коме се у томе придружила и његова жена Даница. Посланичка група СПО-а ступила је у штрајк у просторијама Скупштине Србије 9. марта 1991, после хапшења Драшковића, а њима су се придружили и посланици из опозиционих клубова. После хапшења и пребијања Вука и Данице Драшковић јуна 1993, лидер СПО-а је у затвору 1. јула ступио у штрајк глађу, како је истицано, до смрти, о коме је обавестио своју странку, домаћу и светску јавност тајно написаним писмом.

У затвору га је посетио Добрица Ћосић, у намери да га одврати од штрајка. Тадашњи портпарол Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић је дао изјаву да брачни пар Драшковић има бољу медицинску негу од остатка становништва у Србији. У знак солидарности са брачним паром Драшковић штрајковали су посланици СПО-а, а тадашњи радикал Томислав Николић је предложио искључење директног преноса. Група посланика СПО-а је потом почела штрајк глађу код споменика кнезу Михаилу „на Тргу слободе, код часнога Књаза”. Да ли због лошег искуства са штрајком глађу, медији су наводили да је управо Вук Драшковић успео да убеди Зорана Ђинђића да започне штрајк глађу 1996. Године, који је то хтео да уради у знак протеста због непризнавања резултата локалних избора.

У нешто новијој историји, један од најпропраћенијих штрајкова глађу и жеђу спровео је у дело тадашњи лидер опозиције и председник СНС-а Томислав Николић који је у то ступио 16. априла 2011, тражећи од власти да закажу ванредне парламентарне изборе. Штрајк жеђу је прекинуо након пет, а глађу након осам дана, након чега се причестио на јутарњој литургији у Саборној цркви. Николић је свој потез ипак назвао „личним и хришћанским чином”. За време протеста посетио га је патријарх Иринеј, који је га је убедио да прекине штрајк жеђу.

Из данашње перспективе, требало би подсетити и на коментаре тадашњег заменика председника ДС-а Драгана Ђиласа на Николићев штрајк. Ђилас је рекао да је одлука Николића да ступи у штрајк глађу, захтевајући расписивање избора, политички чин и да такав „политички захтев не може бити прихваћен”. Заложио се да се Николићу пружи адекватна помоћ и додао да у вези са тим његовим потезом не треба да се прави „циркус и позоришна представа”. Поручио је да напредњаци морају одустати од начина борбе који је предузео Николић и критиковао његове најближе сараднике да су били дужни да га одговоре од штрајка глађу и жеђу, а не да га подрже. Александар Вучић је узвратио Ђиласу поруком да се ради о „безумној кампањи” против Николића, која ће ући у „историју бешчашћа” и да личне и политичке увреде против лидера напредњака „вређају здрав разум”.

Неколико година се представници и власти и опозиције нису усуђивали да прибегну овом методу политичке борбе, али је претило да до тога дође у априлу 2019. године, када су тадашњи министар одбране Александар Вулин, заменик градоначелника Београда Горан Весић, као и један број политичара из владајуће коалиције најавили штрајк глађу због деловања опозиције. Поручивали су да на тај начин желе да укажу на насиље које су спроводили Бошко Обрадовић, Драган Ђилас и Вук Јеремић, али су од овог подухвата одустали после разговора са председником Србије Александром Вучићем.

Неколико месеци касније је независни посланик Миладин Шеварлић 2019. одлучио да штрајкује глађу јер, како је навео, „није у могућности да покрене скупштинску расправу о повредама територијалног интегритета и суверенитета Србије и непоштовању Резолуције СБ 1244 о Косову и Метохији”. Њему се у штрајку придружио на степеницама Скупштине Србије лидер Двери Бошко Обрадовић, као и његов страначки колега Иван Костић, који га је заменио на страначкој функцији. Врло брзо у штрајку глађу су им се прикључили и посланици СНС-а Александар Мартиновић и Сандра Божић, затраживши да тужилаштво покрене поступак против особа које су учествовале у нередима током скупа који су испред тог здања организовале Двери.

Ипак, најпознатији по времену трајања штрајка глађу је Мирослав Алексић, који је „гладовао” свега петнаестак минута. То се десило управо када је потпредседница Странке слободе и правде Мариника Тепић обелоданила да су они ступили у овај вид борбе. Алексић је потом рекао да од тога нема ништа, из простог разлога што он пости. Касније је објаснио да њему „вера забрањује да чини нешто што се тумачи као свесно нарушавање здравља са потенцијално смртним исходом”.

Социолог Владимир Вулетић за „Политику” каже да је штрајк глађу легитимно средство политичке борбе коме прибегавају појединци, ређе и групе, када исцрпе све остале начине борбе, односно када се суоче са немогућношћу да другим инструментима реализују своје захтеве. „С обзиром на то да овом врстом штрајка човек ризикује живот, претпоставка је да му је циљ коме тежи важнији од живота. Зато су циљеви и вредности који се желе постићи овом врстом штрајка углавном моралне, а ређе материјалне природе и обично се тичу захтева за правду, реализацију виших друштвених циљева, или политичких циљева. Основна ствар код штрајка глађу је да изазове моралну дилему и у крајњој линији грижу савести код оних којима се обраћају као и да се стекне наклоност неутралне или незаинтересоване јавности за ’вишу’ ствар за коју се штрајкач залаже или за самог штрајкача”, каже Вулетић.

Наводи да у данашње време, када смо затрпани мноштвом различитих вести и информација и када догађаји престижу једни друге, јавност има мало слуха за туђе проблеме, па штрајк глађу неретко служи као начин да се бар привуче пажња на одређени проблем. Чак и најава овог корака, привлачи више медијске пажње него обичне речи. „С обзиром на то да штрајк глађу може трајати релативно дуго и да је сваким даном извесност фаталног исхода све већа, штрајк глађу привлачи све више, а не све мање пажње. Истовремено, колебање оних ка којима је усмерен, ако га има, постаје све веће. Штрајк глађу је, дакле, својеврсни вид моралног притиска или моралне уцене оних који немају других могућности да се изборе за своје захтеве”, истиче Вулетић.

Од Гандија до Бобија Сандса

У свету није мали број политичара који су штрајковали глађу, а од њих је несумњиво најпознатији Махатма Ганди. Он се сматра пиониром модерне праксе грађанске непослушности и с разлогом је можда најчувенији штрајкач глађу у историји. Током свог живота, Ганди се упуштао у неколико оваквих акција и гладовао је протестујући због британске владавине у Индији. Свеукупно, наводи се да је Ганди подузео 17 гладовања током Индијског покрета за независност, његов најдужи протест трајао је 21 дан. За многе на Западу, име Иром Шармила неће изазвати пажњу, али она је издржала штрајк глађу који је трајао 16 година у Индији, што је најдуже гладовање на свету. Шармила је протестовала због закона који је војсци дао право да претреса имовину и затвара људе.

Више од једне деценије, влада ју је на силу хранила инфузијом, коју јој је давала путем носне капаљке, што је уобичајена пракса да се они који посегну за тим одрже у животу. Окончала је своје штрајковање у августу 2016, тако што је полизала мало меда који јој је кашиком стављен на длан. Штрајк глађу Бобија Сандса са смртним исходом вероватно је један од најпризнатијих. Он је био један од десеторице Ираца, припадника ИРА (Ирска републиканска армија), који су ступили у штрајк у октобру 1980. у затвору Мазе у северној Ирској како би захтевали да буду третирани као „посебна категорија” политичких затвореника, а не криминалаца. Сандс је у десеточланој групи био први који је умро, 5. маја, 1981, након 66 дана штрајка глађу. Штрајк је прекинут 3. октобра 1981. године.