Га­ше­ње тер­мо­е­лек­тра­на и би­о­ма­са

На­ме­ра ЕПС-а да се ТЕ „Ко­лу­ба­ра” (ТЕК) и ТЕ „Мо­ра­ва”, укуп­не сна­ге 400 ме­га­ва­та кон­зер­ви­ра­ју и ста­ве у хлад­ну ре­зер­ву је не­функ­ци­о­нал­на. ТЕК са­го­ре­ва два ми­ли­о­на то­на от­пад­ног угља из „Ко­лу­ба­ра пре­ра­де”, про­из­во­ди ми­ли­он ме­га­ват-са­ти стру­је го­ди­шње, гре­је Ко­ло­ни­ју ТЕК, шко­лу, ам­бу­лан­ту, об­да­ни­ште и дру­ге објек­те у Ве­ли­ким Цр­ље­ни­ма и тре­ба­ло би да је у по­го­ну што ви­ше јер је на­ша про­из­вод­ња стру­је не­до­вољ­на и уво­зи­мо ви­ше не­го што из­во­зи­мо.

Евен­ту­ал­но ис­кљу­че­ње и ста­вља­ње ових елек­тра­на у хлад­ну ре­зер­ву мо­же да се де­си на­кон пу­шта­ња у по­у­зда­ну про­из­вод­њу уго­во­ре­них со­лар­них елек­тра­на, укуп­не сна­ге 1.000 ме­га­ва­та. До та­да тре­ба на­ба­ви­ти по­го­дан ко­тао на угаљ и би­о­ма­су за за­гре­ва­ње обје­ка­та ко­ји се са­да гре­ју из ТЕК-а.

Би­о­ма­са би се до­би­ја­ла од ко­ров­ских би­ља­ка ми­скан­ту­са и чи­чо­ке, га­је­них на ре­кул­ти­ви­са­ној де­по­ни­ји пе­пе­ла. Ове биљ­ке се раз­мно­жа­ва­ју из кр­то­ла и ри­зо­ма. Јед­ном за­са­ђе­не, ду­же од 10 го­ди­на из над­зем­ног де­ла да­ју 20 то­на го­ди­шње су­ве ма­те­ри­је по хек­та­ру, то­плот­не мо­ћи че­ти­ри ме­га­ват-са­та по то­ни, а део под­зем­ног де­ла ко­ри­сти се за раз­мно­жа­ва­ње или ин­ду­стри­ју.

За по­че­так би би­о­ма­са мо­гла да се га­ји на де­по­ни­ји пе­пе­ла ТЕ „Ко­лу­ба­ра”, по­вр­ши­не 86 хек­та­ра. Ако би се, ре­ци­мо, по­че­ло сад­њом чи­чо­ке на јед­ном хек­та­ру, до­би­ло би се кр­то­ла да се сле­де­ће го­ди­не за­са­де два хек­та­ра, а сва­ке сле­де­ће го­ди­не за­са­ди би се удво­стру­ча­ва­ли. Овом би­о­ма­сом, у ком­би­на­ци­ји с угљем ло­жио би се ко­тао за гре­ја­ње обје­ка­та ко­ји се са­да гре­ју из ТЕК-а и за проб­ну про­из­вод­њу пе­ле­та, сеч­ке и би­о­га­са.

Про­из­вод­ња би­о­ма­се про­ши­ри­ла би се на при­ват­на зе­мљи­шта на ко­ји­ма би вла­сни­ци га­ји­ли ове биљ­ке и про­да­ва­ли ТЕК-у. Та­ко би раз­ви­ја­ли тех­но­ло­ги­ју и про­из­во­ди­ла би се опре­ма у ЕПС-у с тен­ден­ци­јом по­ти­ски­ва­ња угља из енер­ге­ти­ке до 2050. го­ди­не и за­по­шља­ва­ли би се рад­ни­ци ко­ји би оста­ли без по­сла због од­у­ста­ја­ња од угља.

Сли­чан про­грам се мо­же из­ве­сти у окви­ру „Ко­лу­ба­ра пре­ра­да и ко­по­ви”, где би се би­о­ма­са про­из­во­ди­ла на ре­кул­ти­ви­са­ним руд­нич­ким ја­ло­ви­шти­ма ко­ји са­да де­лу­ју као пу­стињ­ско зе­мљи­ште, где успе­ва кр­жља­ви ко­ров и жи­ве ди­вље жи­во­ти­ње. Те по­вр­ши­не тре­ба кул­ти­ви­са­ти енер­гет­ским еко­ло­шким ко­ров­ским биљ­ка­ма.

Не би тре­ба­ло да Ру­дар­ски ба­сен „Ко­лу­ба­ра”, ко­ји да­је угаљ за 50 од­сто по­треб­не стру­је, бу­де и оста­не у та­ко за­пу­ште­ном ста­њу.

Са 2.500 ре­кул­ти­ви­са­них хек­та­ра мо­же се до­би­ти би­о­ма­са за га­си­фи­ка­ци­ју и гре­ја­ње Ла­за­рев­ца. Ко­тло­ви у „Ко­лу­ба­ра пре­ра­ди” ста­ри­ји од 40 го­ди­на ипак ће пре­ста­ти с ра­дом и са­да им тре­ба тра­жи­ти за­ме­ну.

Су­ша­ра угља „Вре­о­ци” про­из­во­ди­ла је го­ди­шње 600.000 то­на су­вог угља, ко­ји је ко­ри­шћен по це­лој Ср­би­ји.

Са­да про­из­вод­ња па­да и тре­ба тра­жи­ти за­ме­ну би­о­ма­сом из шу­ма и са њи­ва. Тре­ба фор­ми­ра­ти ло­кал­не енер­га­не за про­из­вод­њу енер­ги­је из би­о­ма­се као за­ме­не за угаљ пре­ма ис­ку­стви­ма из Ко­лу­ба­ре. За­пар­ло­же­ног зе­мљи­шта и не­за­по­сле­них рад­ни­ка има до­ста и тре­ба се са­мо ор­га­ни­зо­ва­ти.

Не мо­гу са­мо елек­тра­не на ве­тар и сун­це за­ме­ни­ти енер­ги­ју од 24 ми­ли­о­на ме­га­ват-са­ти ко­ја се са­да до­би­ја од 38 ми­ли­о­на то­на угља го­ди­шње, тре­ба им по­мо­ћи. С про­из­вод­њом би­о­ма­се се мо­же по­че­ти од­мах. Има­мо по­тре­бу за тим, али и све усло­ве, зе­мљу и љу­де.

Ми­о­љуб Стан­ко­вић,

дипл. маш. инж.