Живот с радошћу као обликом отпора

21. МАРАКЕШ

Маракеш – Славни бразилски редитељ Валтер Салес, творац култних филмова попут награђиваног „Централна станица” и „Дневници моторциклисте”, после дуже паузе вратио се на централну филмску сцену како би са филмом „Још сам ту”, приказаним иначе на београдском фестивалу „Слободна зона”, постао један од најозбиљнијих кандидата за предстојеће доделе Златних глобуса и Оскара.

Разговор са Салесом, познатим и по свом документарном стваралаштву и политичком активизму (био је један од потписника петиције у француском „Либерасиону” против убистава цивила у појасу Газе), највише се тицао судбине седмочлане породице Паиве, нестанка оца Рубенса током жестоких притисака војне диктатуре у Бразилу почетком седамдесетих година прошлог века и конекције тих догађаја са данашњицом...

Дуго се нисмо видели, последњи пут у Кану 2012. и тада вам коса још није била седа? Да ли сте се то улењили или сте се били „заглавили” у Болсенаровој ери?

Да (смех), у међувремену сам оседео, тачно. Али, видели сте ме и у Берлину 2015. са документарним филмом о кинеском редитељу Ђа Џангкеу. Чињеница је да се, када завршим снимање играног филма и његово представљање по свету, обавезно посветим стварању документарног филма. С документарцима сам и почињао своју филмску каријеру. Од тада до данас снимио сам и телевизијску серију о једном познатом бразилском фудбалеру који је осамдесетих година прошлог века иницирао демократски покрет што је на крају резултирало повратком демократије у Бразил. Писао сам и два сценарија, дакле не ради се о мојој лењости. И онда нам је дошла стварност, променио се дух времена, политички и културолошки у последњој деценији и под влашћу Болсенара и то ми је на известан начин отежало да будем у потпуном синхроницитету са својим временом. Ако снимате филм морате да предвидите шта ће се десити и у будућности, а то је често тешко.

С филмом „Још сам ту” који се тиче прошлости ви сте, рекла бих, успели и да предвидите данашњицу?

Некако је дошла стварност и натерала ме да погледам даље. Изашло је било и дневничко штиво, мемоари мог пријатеља Марсела Рубенса Паиве који је написао бриљантну књигу о сећањима на своју породицу што се преплићу са сећањем на Бразил у последње четири деценије у свим његовим политичким превратима. Марсело открива да је његова мајка била тихи херој те породице у којој је отац преко ноћи у време војне диктатуре заувек нестао. Све ми се онда спојило, лична прича с колективном причом и то је управо оно што ме је увек привлачило у филму.

Шта вас је привукло вашим главним дамама у овом филму, посебно лику мајке коју тумачи изврсна Фернанда Торес?

Њена изванредна емоционална интелигенција, способност да заиста разуме да постоји таква суздржаност. У приказивању суздржаности она је могла да понуди толико различитих слојева, што је веома тешко. Фреквенција с којом је радила није била огромна, а ипак је морала да глуми испуни нијансама и мислим да је захваљујући свом таленту, али и емоционалној интелигенцији, била у стању да то уради до те мере да Фернанду заиста сматрам коаутором филма.

Као млади сте гледали филм „Увећање” и слушали музику „Ти Рекса”, слично као и у овом филму. Да ли су вам сећања на сопствену младост била и највећа инспирација?

Да, почетак филма је заиста филм о младости, баш зато што сам имао 13–14 година и био сам тамо у доба хунте. То је филм о младости, радости и животу, тачније, плесу и игри.

И слободи упркос диктатури?

Да, слобода. А онда су све те ствари отете у одређеном тренутку и земљи је украдена могућа будућност. Дакле, музика је имала централну позицију у тој деценији. Оно шта сте слушали дефинисало је ко сте, као и оно шта сте у биоскопу гледали. Избор музике је био врло специфичан и по томе што он има везе са стварањем покрета који се зове „тропикалија”, који спаја афро-бразилске корене, са оним што су уметници у егзилу у Енглеској и другде спајали са електричном гитаром. Све то се дешавало почетком седамдесетих година прошлог века а „дизање у ваздух” је управо тај део приче о нестанку. А о томе и говори мој филм. Реч је о телу које нестаје и што се више фокусирате на то, то је мање очигледно. И у први план избија та тиха хероина која подиже своје петоро деце и чува им успомену на оца и његов интелектуални ангажман.

У првом делу филма ми се као публика смејемо и уживамо у породичним шалама и дечјим заврзламама, осећамо радост, а онда нас водите и у затвор заједно са мајком и старијом децом?

Да, то су као два поглавља исте породичне саге. Недавно сам гледао документарац „32 звука”, у којем постоји та жена која је била део покрета Црни пантер и каже да „само када доживите радост имате капацитет да разумете величину губитка”. То потпуно разумем. Мислим да је важно разумети лик мајке, лидера ове породице, да прикажете начин на који је та породица живела. Живели су са радошћу као обликом отпора. И ова жена, ова мајка, мора да постане и мајка и отац те породице, и начин на који она проналази како да се преживи мислим да има везе с том прошлошћу. Враћала је своју породицу у светлост те прошлости са ставом да никада не жели да буде жртва и да никад не жели да се осећа тужно. Мислим да је то она позајмила из сећања на оно што сте ви видели у тих првих 30 минута филма, а такав живот заправо реконфигурише начин отпора који је био потпуно њен.

Постоје и те ваше врло храбре стилске одлуке, стекла сам осећај да на екрану гледам нешто из златног доба филмова седамдесетих година?

То је нешто што нисам раније истраживао у филму „Централна станица”, јесам помало у „Дневницима мотоциклисте”, али овде сам морао да одем мало даље. И у свему томе ми је помогао сваки глумац понаособ и посебно Фернанда Торес. Мислим да вам прво што снимите омогућава да пронађете текстуру одређеног времена без вештачког, дигиталног зрна. Такође сам желео да филм буде и савремен и да нема манипулација. Стога сам 35-милиметарску слику стопио сам сликом „супер 8” камере и то је дало текстуру, али и живост филма. Додао сам и слојеве како бих дошао до серијала фотографија на одјавној шпици који сведоче о томе да је ту некада постојала кућа са књигама на полицама, са грамофоном, са успоменама и са многољудном породицом што је живела са радошћу. Ту су и фотографије сада празних зидова што сведочи о нестанку. Све то иде у правцу стварања сећања, а ако додате текстуру попуњавате празнину и нудите могућност вечног памћења.

Надија Кунда: Понос због рада у жирију

Маракеш – Млада мароканска телевизијска и филмска глумица Надија Кунда своју улогу чланице жирија морала је да дели и са своје двоје мале деце од којих се, попут сваке брижне мајке, није одвајала. У изјави за „Политику” поделила је и своју радост и свој понос због учешћа у раду главног жирија на челу са редитељем Луком Гвадањинијем:

– Седети са оваквим великим светским ауторима и глумцима у жирију и размењивати мишљења за мене је изванредно искуство, а чињеница да сам на сцени с њима стајала пред председником фестивала принцем Мулајем Рашидом и да је покровитељ ове манифестације наш краљ Мухамед VI, чини ме као Мароканку веома поносном.

Филмски сладокусци познају Кунду из филма „Летњи дани” славног француско-мароканског глумца и редитеља Фаузија Бенсаидија, којег она сматра „мароканским Кеном Лоучем”.  

– Волим друштвено ангажоване филмове и зато са Бенсаидијем имам дивну сарадњу, јер он и ја причамо истим језиком. Обоје смо веома осетљиви на неправде, свесни реалности. Он увек ставља глумце у први план док снима филм, посвећује нам се и зато волим да радим с њим, јер се осећам стварном – каже Надија Кунда. 

„Златна звезда” палестинском филму

Маракеш – Палестински „Срећни празници” Скандара Коптија освојио је „Златну звезду” за најбољи филм 21. Маракеш фестивала, а исто одличје за најбољу женску ролу освојиле су и две главе глумице  у њему: Вафа Оун и Манар Шехаб.

Ово је резултат једногласне одлуке жирија којим је председавао италијанско-холивуски редитељ Лука Гвадањино, а у чланству између осатлих биле и глумице Надија Кунда, Патриша Аркет и Виржини Ефира. Од светске премијере и награде за најбољи сценарио на Венецијанском фестивалу у програму „Хоризонти”, преко освојеног „Златног Александра” у Солуну, па до овог тријумфа у Маракешу.  Копријеви „Срећни празници” са успехом имају свој живот пред међународном публиком што врло добро разуме ово Коптијево замршено ткање различитих наратива и перспектива које у потпуности разоткривају сложеност националне, родне и класне динамике у подељеном друштву. А све то се огледа кроз динамичну хронику палестинских и јеврејских живота у израелском граду Хаифи, који се разоткривају током празничног породичног окупљања када на површину излазе и прећутане истине и свакодневне лажи...