Зашто се Асадова армија предала без борбе

Специјално за „Политику”

Москва ‒ За само 10 дана, брже него што су Русија, Иран и Хезболах успели да притекну у помоћ, распала се 53 године грађена Сиријска Арапска Република. Чини се да је највише муниције испаљено у ваздух, у знак славља док су падали Алепо, Хама, Хомс и на крају престоница Дамаск.

Када је на таласу „арапског пролећа” незадовољство сунитске популације у јесен 2011. ескалирало масовном побуном, добрано подстакнутом и финансираном из САД и заливских монархија, Асадова држава успевала је да се четири године практично држи сама до руске интервенције. Због тога и неверица како се сада тамошњи систем обрушио као кула од карата. Многи упућени у унутрашње прилике у Сирији наводе да су клан Асадових и окружење до те мере огрезли у корупцији да су их омрзнули чак и хришћанима и алавитима, па да за систем који су персонификовали чак ни они нису имали мотива да се боре. Без обзира што је реч о уопштеном ставу и крајње поједностављеном тумачењу, оно је близу истини. Може се рећи да ово потврђују и сцене рушења споменика генералу Хафезу ел Асаду у Латакији и Тартусу, регионима где алавитско, хришћанско и шиитско становништво чини више од три четвртине популације.

Пред Сиријом су тешка времена у којима ће се брзо заборавити корумпираност, омраженост и бруталност Асадовог режима и већина, без обзира на верску и етничку припадност, пожелеће вероватно повратак на старо. Трагедије Либије и Ирака након интервенција НАТО-а биће по свој прилици блажа варијанта онога што чека Сирију. Побуна која је почела пре 13 година изродила је неколико закрвљених есктремистичких сунитских групација. Ту је затим Сиријска национална армија, настала обједињавањем протурских милиција које су захваљујући подршци Анкаре постали респектабилна војна сила. Поједини руски извори тврде да се у Алепу већ налази регуларна турска војска и да је лира средство плаћања. У западном делу земље, на левој обали реке Еуфрат деловима провинција Рака, Дер ез-Зора живе Курди, заклети непријатељи Турске, али и радикалних исламиста. У граду Манбиџ, на граници Раке и Алепа у току су жестоке борбе између протурске СНА и курдских милиција које подржавају САД. 

Сиријска Арапска Република грађена је као дубоко милитаризовано друштво. На, за регионалне прилике, моћној оружаној сили почивао је и режим породице Асад. Сада би у руке естремистичких група, по свој прилици, могао да падне арсенал моћнији и опаснији него икада раније. Асадова армија је имала око 150 борбених авиона руске и совјетске производње (мигова 21/23/25/29 и Сухоја Су-22/24), 61 школских авиона Л-39 чешке производње, око 100 хеликоптера совјетске и француске производње. Ту су и озбиљна средства ПВО, укључујући око 100 система С-300, БУК-М2 и Панцир С1. Ове системе које су посаде вероватно напустиле, на дан пада Асадовог режима циљала је израелска авијација. Због једноставности употребе важан плен за екстремисте могло би да представља и више хиљада ПВО ракета „стрела” и „игла”.

У арсеналу Сиријске арапске армије пред почетак побуне 2011. налазило се чак 4.750 совјетских тенкова Т-55/62/72. Уништено, отето од стране побуњеника и избачено из употребе их је значајан број, али на дан пада режима Асадова армија располагала је са најмање 1.000 исправних тенкова, укључујући и пет чета нових Т-90, испоручених последњих година из Русије. Комади артиљерије и разних типова оклопних возила броје такође хиљаде комада, а у магацинима је и застрашујући арсенал противоклопних ракета, почев од РПГ-7 до „фагота” и „корнета”, те и даље опасне балистичке ракете „точка-у”.

Имајући у виду моћан арсенал којим је располагала Сиријска арапска армија заиста би било погрешно рећи да су Асада „напустили савезници” Иран и Русија. Разлог његовог пада је неспремност чак и оних који су изнели терет недавног грађанског рата да се боре за режим. Слично је било и са проамеричким режимом Ашрафа Ганија у Авганистану. Ипак, за разлику од Руса у Сирији, америчке и НАТО снаге су неколико месеци пре пада тамошњег режима окончале дводеценијску окупацију Авганистана. Руси су и даље у Сирији и за сада нема информација да су се њихове јединице у истуреним базама и пунктовима сукобљавале са екстремистима. Чини се да Руси покушавају да све своје снаге групишу у зони Латакије, где се налази авио-база „Хмејмим” и лука Тартус, која постоји још од времена СССР-а.

Крај режима Башара ел Асада тежак је геостратешки губитак за Русију. Ипак, штета је сада мања него да се то десило пре десетак година, када је главни руски спољнополитички трговински партнер била Немачка. Русији су Сирија и Асад тада били важни да би спречили пролазак гасовода из Катара у Европу. Пошто је након рата са Украјином дигнут у ваздух „Северни ток” и уведене економске санкције, перспективе обнове некадашњих веза са Западом постале су мало вероватне, па и гасовод из Катара више не представља фаталну претњу геостратешком интересу Русије. Посебно што ће до стабилизације прилике и измирења закрвљених екстремистичких фракција проћи године и није реално да гасовод из Катара крене пре краја наредне деценије.

Са друге стране, губитак авио-базе „Хмејмим” и луке Тартус данас би био неупоредиво већи пораз него пре једне деценије, јер је Русија последњих година интензивирала своје присуство у низу земаља Африке. Алтернатива за оба ова велика објекта за сада не постоји. Либијски Тобрук, кога контролише руски савезник, маршал Халифа Хафтар, могао би да евентуално постане алтернатива Тартусу, али за авио-базу Либија је далеко. Транспортни авиони Ил-76 са теретом тешко би могли да долете дотле. Почетком ове године било је речи да Руси преговарају са суданском владом о изградњи поморске базе у Порт Судану, али с обзиром на то да је у тој земљи грађански рат са крајње неизвесним исходом, та идеја је, за сада, далеко од реализације.

Уколико се нешто Русији може замерити у Сирији, можда је то што нису ваљано проценили унутрашње прилике и предвидели за себе неку излазну варијанту. Портпарол Кремља Дмитриј Песков је рекао да је „преурањено говорити о опстанку руских база у Сирији” и да ће зависити од тога ко тамо „освоји власт”. Да ли Руси имају излазну варијанту видећемо наредних недеља. Једна од тих варијанти била би самоуправа алавитске, шиитске и хришћанске већине у Латакији и Тартусу, која руско војно присуство неће довести у питање. Искључено је међутим да би у тој самоуправи било какву улогу играо у Москву одбегли председник Башар ел Асад и чланови његове породице. Рушење споменика његовом оцу показује шта о њему мисле и припадници оних етничких и верских група које је његов режим фаворизовао у односу на већинске суните.

Ипак, у том „Алавистану” на обали Средоземног мора, истакнуту улогу могли би да играју професионални официри некадашње Сиријске арапске армије и елитне јединице, попут 25. бригаде за специјалне намене генерала Сухеила ел Хасана, или 4. тенковске дивизије, којој је командовао Башаров брат, генерал Махер Асад. Припадници армије су последњих дана масовно дезертирали у суседни Ирак. О Махеровој и Хасановој судбини за сада се не зна ништа. Међутим, већ у недељу увече свет су обишли снимци тела министра одбране, генерала Али Махмуда, који је после мучења убијен у својој вили. Дакле, професионални официри некада моћне Сиријске арапске армије, у којима је несразмерно било учешће алавита, добро знају да од било које нове власти у Сирији мало шта доброг могу да очекују.