Zašto se Asadova armija predala bez borbe

Specijalno za „Politiku”

Moskva ‒ Za samo 10 dana, brže nego što su Rusija, Iran i Hezbolah uspeli da priteknu u pomoć, raspala se 53 godine građena Sirijska Arapska Republika. Čini se da je najviše municije ispaljeno u vazduh, u znak slavlja dok su padali Alepo, Hama, Homs i na kraju prestonica Damask.

Kada je na talasu „arapskog proleća” nezadovoljstvo sunitske populacije u jesen 2011. eskaliralo masovnom pobunom, dobrano podstaknutom i finansiranom iz SAD i zalivskih monarhija, Asadova država uspevala je da se četiri godine praktično drži sama do ruske intervencije. Zbog toga i neverica kako se sada tamošnji sistem obrušio kao kula od karata. Mnogi upućeni u unutrašnje prilike u Siriji navode da su klan Asadovih i okruženje do te mere ogrezli u korupciji da su ih omrznuli čak i hrišćanima i alavitima, pa da za sistem koji su personifikovali čak ni oni nisu imali motiva da se bore. Bez obzira što je reč o uopštenom stavu i krajnje pojednostavljenom tumačenju, ono je blizu istini. Može se reći da ovo potvrđuju i scene rušenja spomenika generalu Hafezu el Asadu u Latakiji i Tartusu, regionima gde alavitsko, hrišćansko i šiitsko stanovništvo čini više od tri četvrtine populacije.

Pred Sirijom su teška vremena u kojima će se brzo zaboraviti korumpiranost, omraženost i brutalnost Asadovog režima i većina, bez obzira na versku i etničku pripadnost, poželeće verovatno povratak na staro. Tragedije Libije i Iraka nakon intervencija NATO-a biće po svoj prilici blaža varijanta onoga što čeka Siriju. Pobuna koja je počela pre 13 godina izrodila je nekoliko zakrvljenih esktremističkih sunitskih grupacija. Tu je zatim Sirijska nacionalna armija, nastala objedinjavanjem proturskih milicija koje su zahvaljujući podršci Ankare postali respektabilna vojna sila. Pojedini ruski izvori tvrde da se u Alepu već nalazi regularna turska vojska i da je lira sredstvo plaćanja. U zapadnom delu zemlje, na levoj obali reke Eufrat delovima provincija Raka, Der ez-Zora žive Kurdi, zakleti neprijatelji Turske, ali i radikalnih islamista. U gradu Manbidž, na granici Rake i Alepa u toku su žestoke borbe između proturske SNA i kurdskih milicija koje podržavaju SAD. 

Sirijska Arapska Republika građena je kao duboko militarizovano društvo. Na, za regionalne prilike, moćnoj oružanoj sili počivao je i režim porodice Asad. Sada bi u ruke estremističkih grupa, po svoj prilici, mogao da padne arsenal moćniji i opasniji nego ikada ranije. Asadova armija je imala oko 150 borbenih aviona ruske i sovjetske proizvodnje (migova 21/23/25/29 i Suhoja Su-22/24), 61 školskih aviona L-39 češke proizvodnje, oko 100 helikoptera sovjetske i francuske proizvodnje. Tu su i ozbiljna sredstva PVO, uključujući oko 100 sistema S-300, BUK-M2 i Pancir S1. Ove sisteme koje su posade verovatno napustile, na dan pada Asadovog režima ciljala je izraelska avijacija. Zbog jednostavnosti upotrebe važan plen za ekstremiste moglo bi da predstavlja i više hiljada PVO raketa „strela” i „igla”.

U arsenalu Sirijske arapske armije pred početak pobune 2011. nalazilo se čak 4.750 sovjetskih tenkova T-55/62/72. Uništeno, oteto od strane pobunjenika i izbačeno iz upotrebe ih je značajan broj, ali na dan pada režima Asadova armija raspolagala je sa najmanje 1.000 ispravnih tenkova, uključujući i pet četa novih T-90, isporučenih poslednjih godina iz Rusije. Komadi artiljerije i raznih tipova oklopnih vozila broje takođe hiljade komada, a u magacinima je i zastrašujući arsenal protivoklopnih raketa, počev od RPG-7 do „fagota” i „korneta”, te i dalje opasne balističke rakete „točka-u”.

Imajući u vidu moćan arsenal kojim je raspolagala Sirijska arapska armija zaista bi bilo pogrešno reći da su Asada „napustili saveznici” Iran i Rusija. Razlog njegovog pada je nespremnost čak i onih koji su izneli teret nedavnog građanskog rata da se bore za režim. Slično je bilo i sa proameričkim režimom Ašrafa Ganija u Avganistanu. Ipak, za razliku od Rusa u Siriji, američke i NATO snage su nekoliko meseci pre pada tamošnjeg režima okončale dvodecenijsku okupaciju Avganistana. Rusi su i dalje u Siriji i za sada nema informacija da su se njihove jedinice u isturenim bazama i punktovima sukobljavale sa ekstremistima. Čini se da Rusi pokušavaju da sve svoje snage grupišu u zoni Latakije, gde se nalazi avio-baza „Hmejmim” i luka Tartus, koja postoji još od vremena SSSR-a.

Kraj režima Bašara el Asada težak je geostrateški gubitak za Rusiju. Ipak, šteta je sada manja nego da se to desilo pre desetak godina, kada je glavni ruski spoljnopolitički trgovinski partner bila Nemačka. Rusiji su Sirija i Asad tada bili važni da bi sprečili prolazak gasovoda iz Katara u Evropu. Pošto je nakon rata sa Ukrajinom dignut u vazduh „Severni tok” i uvedene ekonomske sankcije, perspektive obnove nekadašnjih veza sa Zapadom postale su malo verovatne, pa i gasovod iz Katara više ne predstavlja fatalnu pretnju geostrateškom interesu Rusije. Posebno što će do stabilizacije prilike i izmirenja zakrvljenih ekstremističkih frakcija proći godine i nije realno da gasovod iz Katara krene pre kraja naredne decenije.

Sa druge strane, gubitak avio-baze „Hmejmim” i luke Tartus danas bi bio neuporedivo veći poraz nego pre jedne decenije, jer je Rusija poslednjih godina intenzivirala svoje prisustvo u nizu zemalja Afrike. Alternativa za oba ova velika objekta za sada ne postoji. Libijski Tobruk, koga kontroliše ruski saveznik, maršal Halifa Haftar, mogao bi da eventualno postane alternativa Tartusu, ali za avio-bazu Libija je daleko. Transportni avioni Il-76 sa teretom teško bi mogli da dolete dotle. Početkom ove godine bilo je reči da Rusi pregovaraju sa sudanskom vladom o izgradnji pomorske baze u Port Sudanu, ali s obzirom na to da je u toj zemlji građanski rat sa krajnje neizvesnim ishodom, ta ideja je, za sada, daleko od realizacije.

Ukoliko se nešto Rusiji može zameriti u Siriji, možda je to što nisu valjano procenili unutrašnje prilike i predvideli za sebe neku izlaznu varijantu. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov je rekao da je „preuranjeno govoriti o opstanku ruskih baza u Siriji” i da će zavisiti od toga ko tamo „osvoji vlast”. Da li Rusi imaju izlaznu varijantu videćemo narednih nedelja. Jedna od tih varijanti bila bi samouprava alavitske, šiitske i hrišćanske većine u Latakiji i Tartusu, koja rusko vojno prisustvo neće dovesti u pitanje. Isključeno je međutim da bi u toj samoupravi bilo kakvu ulogu igrao u Moskvu odbegli predsednik Bašar el Asad i članovi njegove porodice. Rušenje spomenika njegovom ocu pokazuje šta o njemu misle i pripadnici onih etničkih i verskih grupa koje je njegov režim favorizovao u odnosu na većinske sunite.

Ipak, u tom „Alavistanu” na obali Sredozemnog mora, istaknutu ulogu mogli bi da igraju profesionalni oficiri nekadašnje Sirijske arapske armije i elitne jedinice, poput 25. brigade za specijalne namene generala Suheila el Hasana, ili 4. tenkovske divizije, kojoj je komandovao Bašarov brat, general Maher Asad. Pripadnici armije su poslednjih dana masovno dezertirali u susedni Irak. O Maherovoj i Hasanovoj sudbini za sada se ne zna ništa. Međutim, već u nedelju uveče svet su obišli snimci tela ministra odbrane, generala Ali Mahmuda, koji je posle mučenja ubijen u svojoj vili. Dakle, profesionalni oficiri nekada moćne Sirijske arapske armije, u kojima je nesrazmerno bilo učešće alavita, dobro znaju da od bilo koje nove vlasti u Siriji malo šta dobrog mogu da očekuju.