Сто година поништавања

О стогодишњици смрти нобеловца Анатола Франса и 180. годишњици његовог рођења, можемо се упитати шта чини славу једног писца и, још више, шта чини да звезда његове славе зађе.

Тананог ироничара, врхунског стилисту, романсијера, књижевног критичара, Франса је одликовао артизам и занатска дорађеност претходника парнасоваца као што су Готје и Банвил. Иако у његовом делу максима „уметност ради уметности” упорно одјекује, Франс је изашао из куле од слоноваче током афере „Драјфус” и стао на страну прогоњеног официра, као и Зола, осуђујући антисемитизам као што је осуђивао „колонијално варварство”. Дивили су му се леви интелектуалци с којима је био у Лиги за људска права, али и Шарл Морас, љути политички противник са монархистичке деснице, који му је признавао књижевну величину, таленат приповедача, али и описивао га као штетног по друштво, „духовног софисту”.

Био је миљеник париских литерарних салона, денди колекционар уметнина и библиофил – његов дом био је музеј античке скулптуре и старих књига, а смисао за иронију није га напуштао ни као колекционара – волео је да међу оригиналне предмете умеша фалсификате. Франс је творац неологизма ксенофобија у француском и српском језику, па није чудо што је један од првих издавача код нас била Социјалистичка књижара, 1910. издајући „На капији будућности”, у преводу Радивоја Караџића.

Франс је био омиљен у Србији, и није се знало ко га више воли, читаоци или критичари. У чланку из 1905. године Јован Скерлић, пишући о најчитанијим писцима „западне лепе књижевности” у Србији, Франса ставља поред Игоа и Додеа, Мопасана, а тек за њима долазе Шилер и Бајрон. У часопису „Дело” је 1913. године роман „Таида” објављиван у наставцима, а 1914. је Франса у Београду играла француска позоришна трупа. Усред Великог рата објављено је више његових романа и приповедака, у слободном Београду 1915. два наслова, и исте године у Нишу, па чак и 1917. у Солуну, Књижевност, издате књиге биле су део победе, не само над непријатељем, већ и над ратним страхотама. Објављујући га солунски ратници осетили су у његовом делу оно што ће сâм Франс рећи годину дана након добијања Нобелове награде, 1922: „Верујемо да гинемо за отаџбину, а гинемо за индустријалце”-

Исте године посетио га је Миодраг Ибровац, преводилац, романиста, професор, и написао о томе чланак у „Српском књижевном гласнику”. Било је то поклоњење српске интелигенције Анатолу Франсу, попут поклоњења Јована Максимовића, преводиоца и зналца руске књижевности, Толстоју у Јасној Пољани 1909. године.

Рано је Франс стигао до нас, 1895, када је у „Бранковом колу” објављена приповетка „Црни хлебови”, а у својој педесет и првој години није био ни у Академији нити нобеловац. Готово комплетан опус у Србији је преведен до Другог светског рата, али је као и у његовој Француској, данас врло мало нових издања и читалаца. Споменимо овде само један његов роман, написан 1912. године, „Богови су жедни”, издат 1921. у преводу Димитрија П. Јовановића, песника, књижевног критичара и преводиоца Бодлера и Рембоа.

Франс је хтео да напише роман о инквизицији, али је написао роман о успону осредњег сликара у време Француске револуције, младићу који постаје судија револуционарног преког суда, о терору јакобинаца и гиљотини. Солжењицин је то пре Солжењицина. Иста јакобинска гиљотина пашће на Франсово дело, а преломни тренутак је његово протестно писмо из 1922. послато бољшевицима у Москву: „У име човечности, у име виших интереса човечанства, немојте више над својим политичким противницима спроводити дела која би могла бити тумачена као освета”. Још у младости противио се насилном преузимању власти, осудивши и Париску комуну, а поред тога био је антрополошки песимиста и мало веровао у могућност да се људска природа промени идеолошким инжењерингом.

Две године касније, неколико дана након државне сахране овог нобеловца кога је испратио цео Париз, Андре Бретон и Арагон, оснивачи књижевног покрета надреализма, објављују некролог под насловом „Леш”, у коме Франса оптужују за осредњост, службу капитализму, називајући га полицајцем. Бретонов књижевни надреализам није дао готово никакве плодове, за разлику од истог покрета у сликарству. Опијеност троцкистичком погледом на свет и стаљинистички манири удаљили су до те мере од њега све талентоване писце првобитно блиске надреализму да су они објавили 1930. памфлет под истим насловом, али је овај пут „Леш” био сâм Бретон, а потписници блистави Кено, Батај, Превер. Иако Бретон није имао тежину као писац, био је веома утицајан у левим критичарским круговима који ће формирати мишљење шире публике током целом двадесетог века.

Није то једини разлог помрачења Франсове славе и смањења читаности. Артизам, скепса, иронија, филозофска рефлексија падају у сенку фрагментарне нарације, експерименталних техника попут Џојсових. И као што је српски надреализам помогнут идеологијом нападао песништво три мртва песника, удаљавајући их од публике и школских програма, тако је и Анатол Франс под ударцима Бретона и Лукача полако нестајао са хоризонта како француске, тако и српске публике. Време поништавања племените упитаности над светом чини се да је прошло након једног столећа.