Обама: Не плашим се претњи

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 27. новембра – Бараку Обами пристиже рекордан број порука: масовних очекивања да ће „вратити Америку на исправан пут” али и– претњи да „треба да буде ликвидиран”. Разапет између те две ванредности, труди се да грађане увери да га „више притискају” ризици по судбину нације него по његов физички интегритет.

Не брину ме претње које ми се упућују– сугерисао је у одговору на питање новинарске легенде Барбаре Волтерс. У синоћном интервјуу водитељки телевизије Еј-Би-Си, за такву „безбрижност” навео је три разлога: „фантастичну заштиту коју му пружају припадници тајне полиције, дубоку личну религиозност и веру у људе који ме окружују”.

Довољно? Вероватно.

Хроничари упозоравају, међутим, да се „Обами прети више него иједном новоизабраном америчком председнику”, известио је АП. Тако мотивисаних инцидената „било је на стотине (већ у првих десетак дана после његовог изборног тријумфа), што је знатно више него што је у сличним приликама уобичајено”, изјавио је Марк Полок, из организације која прати деликте мржње.

Испади су били разнолики. „Упуцати црнца у главу”, исписала су четити студента у тунелу резервисаном за слободно изражавање у Северној Каролини. Група основаца је у школском аутобусу распевавала слоган „Убити Обаму”. У Мејну је лутка црнца обешена о дрво (подсећање на некадашње линчовање). Двојица „скинхедса” ухапшена су у Тенесију под оптужбом да су планирала (што они поричу) атентат на Обаму. „Верујем да се наша нација деценијама урушава, а избор Обаме за председника је врхунац тог процеса”, није се либио да каже извесни Грант Грифин из Џорџије…

Ниједна промена није лака, а црнац на функцији председника је најдубља промена у расним односима у овој земљи после грађанског рата (1861–1965), сматра специјалиста Вилијам Ферис. И додаје да је „расизам као канцер који се никад не искорењује”.

Многи стручњаци уверавају, пак, да се показало да расизам овде није више тако јак као што је био, а да су у сваком случају Американци показали да имају „пречих брига”, понајвише заиста егзистенцијалних. Уздрмане су овдашње светиње као што су берзански центар Волстрит у Њујорку и домаћа светиња –аутомобилска индустрија; милионе људи је ојадило тумбање на пијаци некретнина, кредита и хипотека; здравство и образовање посрћу; низ друмова, мостова и других објеката инфраструктуре је у запуштеном стању…  

Опште стање које наслеђује – новоизабраног председника забрињава, потврдио је, више од остатака предрасуда. Кад га је Волтерсова упитала који му је „највећи страх”, одговорио је: „Не могу мирно да спавам због многих ствари.” Да би потом као једну од таквих „ствари” навео околност да је „економија у толико лошем стању”, а да се на то надовезује период од око два месеца, сада прилично деликатног, преноса власти (до примопредаје 20. јануара). При чему се председнику Џорџу Бушузавршава мандат, док новоизабрани његов наследник (он, Обама) нема моћ одлучивања и „још не зна колико ће новца (и за шта) бити потрошено” у текућој транзицији. Пратиће, додаје Обама, куда одлазе паре и о томе давати мишљење…

Настоји да створи „владу националног обједињавања” или „тим ривала”– са супарницима као партнерима”, али тек треба да нађе начин како да избегне личну „изолацију”, на шта му личи „перспектива” ограничавања сазнајних контаката (осим породичних) само на уски круг непосредних сарадника. „У преговорима сам с Тајном службом (обезбеђењем), правницима и особљем Беле куће да пронађемо пут на коме бих могао да добијам информације и мимо 10–12 људи око моје канцеларију у Белој кући”, поверио се.„Херметичко окружење” повремено доводи до тога да председник изгуби додир са онима који су га изабрали, што је једна од најгорих ствари које могу да се догоде” лидеру, напоменуо је и изразио жељу да му буде омогућено да „непосредно мери пулс свакодневних искушења грађана”.

Није извесно да ће у томе успети, бар не онолико колико каже да прижељкује. Чак– ни да ли ће моћи да комуницира како му се прохте– интернетски, а посебно уз помоћ „паметног телефона” званог „блекбери”, на који је навикао. Председнику је, наиме, ограничена „електронска кореспонденција”, због бојазни да би могла да буде жртва „хакера”, као и зато што се архивира у „историјске сврхе”.„Електронска кореспонденција” је, забележено је, кључно допринела Обаминој изборној победи. Њеним коришћењем је остварио досад незапамћену мобилизацију и нових бирача и новчаних прилога. Битно смањење такве комуникације можда би доживео као нову врсту претње– методу који му је донео успех…