На­ви­ка­ва­ње на но­ви БАС

Про­шло је ви­ше од два ме­се­ца ка­ко је ауто­бу­ска ста­ни­ца „пре­ве­зе­на” у Но­ви Бе­о­град. Са­мо ме­сто где се на­ла­зи – ве­тро­ме­ти­на са број­ним над­во­жња­ци­ма и мо­сто­ви­ма ис­под ко­јих се мо­ра про­ћи – ни­је иде­ал­но, да­ле­ко од то­га. Ве­ро­ват­но се још ни Бе­о­гра­ђа­ни ни­су на­ви­кли, а пут­ни­ци из дру­гих ме­ста по­го­то­ву. Иако ста­ни­ца је­сте до­бро по­ве­за­на с гра­дом, ипак се до свих ва­жних та­ча­ка у гра­ду мо­ра град­ским пре­во­зом, па ни­је мо­гу­ће, као не­кад, ус­пе­ти се Бал­кан­ском ули­цом до Те­ра­зи­ја, Кнез Ми­ха­и­ло­ве...

Пе­ро­на сад има пу­но, ни­је ви­ше ни по­треб­но ни мо­гу­ће пре­тр­ча­ва­ти пут ауто­бу­си­ма ко­ји по­ла­зе да би се пре­шло на пе­ро­не с дру­ге стра­не. Исти­на, има до­ста да се иде од са­да­шње (при­вре­ме­не) шал­тер-са­ле до пе­ро­на, али је ле­по ка­ко су ме­сти­мич­но по­ста­вље­ни про­вид­ни пре­град­ни зи­до­ви, као и то што су и да­ље чи­сти.

Ле­по је што су то­а­ле­ти про­стра­ни, уред­ни, с пу­но ка­би­на, са то­плом во­дом за пра­ње ру­ку, са па­пир­ним убру­си­ма и/или су­ша­чи­ма за ру­ке.

Ни­је ло­ше ни што је мо­дер­ни­зо­ва­на на­бав­ка ка­ра­та и што по­сто­ји мо­гућ­ност да се кар­та, прет­ход­но ку­пље­на на ин­тер­не­ту, од­штам­па без ула­ска у че­ка­о­ни­цу/шал­тер-са­лу. Че­ка­о­ни­ца је пак ве­о­ма ма­ла за ве­ли­ки број пут­ни­ка, ко­ји, по­го­то­ву са­да, не­ма­ју мо­гућ­но­сти/вре­ме­на да не­где дру­где до­че­ка­ју по­ла­зак свог ауто­бу­са. У том ма­лом про­сто­ру по­сто­је и пе­ка­ра и би­фе-ре­сто­ран, али су це­не пре­ви­со­ке, да чо­ве­ку при­сед­не кад мо­ра да пре­се­да с јед­не ли­ни­је на дру­гу и уђе ту по не­ко осве­же­ње/оброк.

Нај­ве­ћи про­блем те ма­ле че­ка­о­ни­це је из­у­зет­но за­гу­шљив ва­здух. Мо­гућ­ност ин­фек­ци­је ди­сај­них пу­те­ва из­у­зет­но је ви­со­ка јер се у та­ко ма­лом про­сто­ру стал­но на­ла­зе де­се­ти­не љу­ди, по­вре­ме­но си­гур­но и ви­ше од сто­ти­ну. Са­жа­ље­вам слу­жбе­ни­ке на шал­те­ри­ма јер мо­ра­ју ту да про­во­де рад­но вре­ме. Пут­ни­ци су пак у ве­ли­ком ри­зи­ку да до­би­ју не­ку пре­хла­ду, ки­ја­ви­цу, ка­шаљ... По­што је све кли­ма­ти­зо­ва­но, не­ма про­зо­ра за про­ве­тра­ва­ње, евен­ту­ал­но ма­ло ва­зду­ха уђе спо­ља кад се ула­зи у че­ка­о­ни­цу и из­ла­зи из ње.

Пре­по­ру­ка за пут­ни­ке гла­си – ку­пи­те кар­ту пре­ко ин­тер­не­та, од­штам­пај­те је на ауто­ма­ту по­ред ула­за на пе­ро­не, а во­ду и ужи­ну, уко­ли­ко је пут ду­жи, по­не­си­те са со­бом.

Проф. др Ве­сна Је­вре­мо­вић,

Бе­о­град