Право на непослушност и протест

Када се у једном друштву догоди само један протест грађана то је за разбориту власт довољан сигнал да стави прст на чело и запита се да ли можда греши у нечему. У последње време у Србији протестују грађани, струка, професори, студенти... Грађани протестују због потенцијалног отварања рудника литијума и неодговарања надлежних за смртоносан пад надстрешнице у Новом Саду.

Протестују и због плана власти да измести Стари савски мост, али и због рушења хотела „Југославија”. Просветни радници протестују због положаја у којем се налазе. Протестују универзитетски професори због урушавања високог образовања. Протестују адвокати због двосмислених допуна кривичног закона. Архитекте и конзерватори протестују због владиног једностраног скидања ознаке културног добра са зграде Генералштаба. Протестују студенти који траже да се јавности омогући увид у уговоре о реконструкцији несрећне железничке станице, да се из притвора ослободе њихове колеге и активисти који су протестовали због неодговарања надлежних за трагедију у Новом Саду, да се притворе нападачи на студенте који су протестовали...

Да ли је власт ставила прст на чело током свих ових протеста? Управо супротно. Она верује да је најпаметнија и безгрешна, а да су протести неосновани јер су усмерени ка некоме ко је безгрешан и најпаметнији на свету и ко, сходно томе, не може нити погрешити нити урадити нешто посве глупо.

Пред овако отвореном демонстрацијом надмености мислећи човек не може да ћути, као што не може да обара поглед пред чињеницом да друштво грца у непотизму и корупцији, да се властодршци понашају у стилу „може ми се”, намештају тендере подобним фирмама за учествовање у капиталним радовима, распродају земљу странцима, мењају и допуњују законе по сопственом нахођењу, доносе лекс специјалисе у властитом интересу и интересу корпоративног Мамона, штите друштвено неодговорне, али страначки лојалне појединце, стављају брзину испред одговорности, политички рејтинг изнад општег добра, а властиту визију изнад Устава и закона. Реч је о патологији која се шири политичким системом, па је дужност мислећег човека да непрестано указује људима на очигледно – да је обавеза власти да ради на транспарентан начин, да је дужност судске власти да кажњава корупцију, да се усвајање једнострано допуњених закона не може вршити без ширег друштвеног консензуса, да протестна блокада улица од стране грађана није нарушавање слободе кретања других грађана који не протестују већ да је то легитиман притисак на власт. На исту ону власт која блокира институције и атакује на безбедност људи стављајући личне, партијске и корпоративне интересе изнад општег добра заједнице.

О овоме би најпре требало да говоре релевантне институције, али оне ћуте. А кад институције државе ћуте и раде у корист властодржаца, уместо да раде у корист грађана, односно кад властодршци стављају безбедност капитал-односа изнад безбедности грађана, тада грађани имају све право овога света (али и дужност), да буду непослушни.

Ову цивилизацијску тековину увео је још у 19. веку филозоф Хенри Дејвид Торо, а разрадио ју је током 20. века либерал Џон Ролс. Суштина је у следећем – грађани су дужни да буду непослушни кад власт крши основна начела праведности и немају обавезу да се таквој власти покоравају, већ напротив, да јој се супротстављају. Наиме, власт треба да служи грађанима, а не да их утамничава унутар властитих визија које доводе у питање опште добро заједнице и егзистенцију будућих поколења.

Таква власт нема право да се позива на устав и одбрану неког другог грађанског права или принципа, рецимо права на слободу кретања, будући да одбрана личне и колективне егзистенције од стране грађана, струке, професора и студената има предност у односу на одлазак у шопинг или у биоскоп грађана који не протестују, а којих се разлози због којих се протестује и те како тичу. Зато ће сваки честити појединац у овој земљи подржати захтев студената упућен властодршцима да обелодане документа и уговоре у вези с реконструкцијом зграде Железничке станице у Новом Саду како би се утврдила одговорност надлежних за губитак људских живота. Најпосле, у таквом захтеву нема ничег спорног. Штавише, сваки ће га „обични” симпатизер власти подржати, чак и у случају да се подносиоци захтева – студенти нису оградили од партијских/страначких утицаја опозиције на њихово деловање. А јесу. И то њиховом деловању даје преко потребну димензију политичке аутономности.

На овом месту је важно појаснити (пре свега због конфузије која се у медијском простору ствара око самог термина), да се политичко деловање може сагледавати у ужем страначко-партијском погледу, али и у ширем грађанском смислу. Зато је погрешно поистовећивати шири смисао политичког деловања с његовим ужим одређењем, што власт иначе непрестано чини. Поновимо стога да деловање студената (задржимо се на овој скупини паметних младих људи), није политички чин у уско страначком смислу, где се људи деле на присталице власти и опозиције, дакле није исполитизовани чин како то власт настоји да прикаже, већ је то политички чин у најчистијем грађанском облику где самосвесне појединце спаја и њихово деловање усмерава брига за опште добро заједнице. Уосталом, зар није у интересу свих грађана Србије да власт државне послове обавља транспарентно како би се на тај начин избегла корупција – рак-рана друштва која ће на дуже стазе разорити и критичаре и симпатизере власти. На крају крајева, носиоци власти су пролазни, грешни и несавршени припадници људског рода, док њихова материјална (не)дела остају да оптерећују поколења која долазе. У том смислу захтев студената, чији је протест усталасао друштво, користан је за власт будући да подсећа њене експоненте да греше када јавне послове таје од грађана, што је супротно аминовању грешака власти којим се редовно служе њени „тапшачи по рамену” не би ли јој се додворили. Неразборита власт, међутим, то не увиђа па свим расположивим средствима удара по критичарима, у овом случају по студентима, проглашавајући их страним плаћеницима како би према њима изазвала нетрпељивост код својих присталица које и саме осећају да ничег спорног нема у захтеву студената да власт обелодани пословне уговоре и призна ко је одговоран за трагедију у Новом Саду. То је заправо суштинско питање, а не ко стоји или не стоји иза протеста.

Закључимо на крају да се студенти буне с разлогом, док је њихов начин организовања и деловања демократски у античком смислу те речи, што је битан искорак у свету у којем је од изворне демократије остало само име. С разлогом се буне и грађани, струка, професори... И погрешно је мислити да истеривање правде на улици није демократски чин, поготово када институције система не функционишу у складу с интересима грађана, већ у складу с интересима оних који тренутно држе полуге моћи у својим рукама. А управо су „држачи полуга” у обавези да јавне делатности и пословне комбинације обављају транспарентно и пред очима јавности, док свако занемаривање те обавезе недвосмислено упућује на неодговорно и коруптивно понашање властодржаца те аутоматски активира право грађана да им се супротставе. Премда не нужно на изборима који у систему страначки контаминираних институција представљају нестабилан механизам одлучивања који се не мора нужно поклапати с истинском вољом грађана. И зато је, између осталог, ванинституционална борба дозвољен и неопходан вид грађанског бунта. С друге стране, говорити да је блокирање саобраћајница од стране грађана или блокирање факултета од стране студената недопустиво понашање, једино може имати смисла у друштву у којем власт не блокира и не приватизује државне институције. Но, тада би се поставило разложно питање – ко би и због чега блокирао систем који тако добро функционише?

*Социолог