Три ве­ли­ка­на у јед­ној згра­ди

Све­до­ци смо ду­го­го­ди­шње рас­пра­ве у јав­но­сти на ко­ју ло­ка­ци­ју пре­ме­сти­ти Му­зеј Ни­ко­ле Те­сле. По­сто­је­ћи про­стор му­зе­ја по­вр­шин­ски је не­а­де­ква­тан, због че­га се огро­ман број до­ку­ме­на­та, екс­по­на­та, лич­них сред­ста­ва и дру­гих вред­но­сти на­ла­зи у де­по­и­ма да­ле­ко од очи­ју до­ма­ћих и стра­них по­се­ти­ла­ца му­зе­ја. Раз­ми­шља­ња о но­вој ло­ка­ци­ји су број­на и тра­ју ду­же од де­це­ни­је. Пр­ва ва­ри­јан­та је би­ла, на Дор­ћо­лу, фор­ми­ра­ње му­зе­ја Ни­ко­ле Те­сле на ме­сту пр­ве елек­трич­не цен­тра­ле у Ср­би­ји, при че­му је та­да ура­ђе­на ва­ри­јан­та про­јек­та би­ла чак и при­хва­ће­на од Скуп­шти­не гра­да, а об­у­хва­та­ла је це­ло­куп­ну ре­кон­струк­ци­ју и адап­тив­ност објек­та пре­ма на­ме­ни. Дру­га ва­ри­јан­та је би­ла згра­да бив­ше же­ле­знич­ке ста­ни­це. Тре­ћа ва­ри­јан­та, ко­ја је још ак­ту­ел­на и ве­ро­ват­но нај­ре­ал­ни­ја, је­сте бив­ша згра­да пред­рат­ног пред­у­зе­ћа „Шу­ма­ди­ја”, ко­је је про­из­во­ди­ло хар­ти­ју, а ка­сни­је пред­у­зе­ћа „Ју­го­шпед”. Згра­да се на­ла­зи бли­зу Бе­о­град­ског сај­ма, од­но­сно Бе­о­гра­да на во­ди.

Ду­го­го­ди­шња ди­ле­ма где пре­се­ли­ти му­зеј Ни­ко­ле Те­сле нај­ве­ро­ват­ни­је је ко­нач­но ре­ше­на, али што се ти­че дру­га два срп­ска ве­ли­ка­на, Ми­хај­ла Пу­пи­на и Ми­лу­ти­на Ми­лан­ко­ви­ћа, не­ма чак ни раз­ми­шља­ња у јав­но­сти, ти­ме ни ини­ци­ја­ти­ве за фор­ми­ра­ње му­зе­ја ова два при­зна­та свет­ска на­уч­ни­ка.

Пу­пи­ну су по­све­ће­ни са­мо тзв. Вир­ту­ел­ни му­зе­ји, ко­ји не­ма­ју аде­ква­тан ста­тус, ко­ји он за­слу­жу­је, а за­сни­ва­ли су се на са­рад­њи са СА­НУ, Би­бли­о­те­ком „Све­то­зар Мар­ко­вић”, Му­зе­јом ре­во­лу­ци­је, „Те­ле­ко­мом”..., и то све у ње­го­вом род­ном ме­сту Идво­ру. Све су то би­ле при­вре­ме­не и скром­не ак­тив­но­сти, али мо­ра се при­зна­ти да је нај­по­зна­ти­ја и ве­о­ма до­бра би­ла при­ре­ђе­на у Му­зе­ју Ју­го­сла­ви­је, пре де­се­так го­ди­на. Аутор овог члан­ка је у овој ру­бри­ци Ме­ђу на­ма, јав­но по­хва­лио ту из­ло­жбу, што је иза­зва­ло ве­ли­ко за­до­вољ­ство ор­га­ни­за­то­ра.

Че­сто се на­во­ди да у Идво­ру по­сто­ји  тзв. Му­зеј Ми­хај­ла Пу­пи­на, али сма­трам да ни­је до­сто­јан зна­ча­ја са­мог на­уч­ни­ка. Згра­да, не­ка­да­шња шко­ла у ко­јој се на­ла­зи тзв. Му­зеј је у згра­ди ре­но­ви­ра­ној пре 45 го­ди­на, а са­да у ве­о­ма ло­шем ста­њу –фа­са­да је ру­и­ни­ра­на, зи­до­ви оро­ну­ли и вла­жни, по­до­ви тру­ли, из­ло­же­ни су не­бит­ни екс­по­на­ти, углав­ном цр­те­жи, пред­ме­ти ко­ји ни­су у ве­зи с Пу­пи­ном… Опис тог му­зе­ја и из­ло­же­них екс­по­на­та, до­ку­ме­на­та, фо­то­гра­фи­ја, ра­зних пи­са­ма, мно­го­број­них ар­те­фа­ка­та, ди­ску­та­бил­ног рад­ног вре­ме­на (са­мо за на­ја­вље­не груп­не по­се­те), и мно­гих дру­гих окол­но­сти, са свих аспе­ка­та, ве­о­ма је лош. Ком­плекс по­све­ћен Пу­пи­ну са­сто­ји се од обје­ка­та род­не ку­ће (ко­ја је у со­лид­ном ста­њу), За­ду­жби­не „На­род­ног до­ма Ми­хај­ла И. Пу­пи­на”, спо­ме­ни­ка Пу­пи­ну, а у не­по­сред­ној бли­зи­ни на­ла­зи се и цр­ква. Тај ком­плекс је у не­што бо­љој си­ту­а­ци­ји, што не зна­чи да не­ма по­тре­бе за ре­но­ви­ра­њем и бо­љим одр­жа­ва­њем, ка­ко би по­се­те ту­ри­ста би­ле ин­тен­зив­ни­је, то­ком це­ле го­ди­не, а не са­мо при го­ди­шњим Ок­то­бар­ским су­сре­ти­ма про­на­ла­за­ча. Тре­ба има­ти у ви­ду да да­нас у Бе­о­гра­ду не по­сто­ји спо­ме­ник Пу­пи­ну и по­ред де­це­ниј­ске по­ле­ми­ке да ли га и где по­ста­ви­ти.

Кад је реч о тре­ћем ве­ли­ком на­уч­ни­ку, Ми­лу­ти­ну Ми­лан­ко­ви­ћу, у од­но­су на прет­ход­на два, си­ту­а­ци­ја је нај­не­при­јат­ни­ја – не са­мо да му ни­је по­све­ћен му­зеј, већ не­ма ни дру­ге стал­не по­став­ке у ви­ду за­ду­жби­не или спо­мен-ку­ће. Удру­же­ње „Ми­лу­тин Ми­лан­ко­вић” до­не­ло је 2020. го­ди­не од­лу­ку о фор­ми­ра­њу му­зе­ја, али од та­да ни­шта ни­је ура­ђе­но. С об­зи­ром на ње­го­во на­уч­но де­ло, ко­је све ви­ше до­би­ја на зна­ча­ју, сва­ка­ко да по­сто­ји по­тре­ба да се ње­го­ва бо­га­та за­о­став­шти­на при­ку­пи и из­ло­жи у бу­ду­ћој му­зеј­ској по­став­ци и ти­ме кул­тур­но и на­уч­но на­сле­ђе учи­ни до­ступ­ним свим за­ин­те­ре­со­ва­ним до­ма­ћим и стра­ним по­се­ти­о­ци­ма. Све­до­ци смо сво­ја­та­ња Ни­ко­ле Те­сле од стра­не Хр­ват­ске, с об­зи­ром на то да је ро­ђен у Сми­ља­ну, ко­ји је са­да на ње­ној те­ри­то­ри­ји, а слич­но се мо­же де­си­ти и с Ми­лан­ко­ви­ћем, ко­ји је ро­ђен у Да­љу, та­ко­ђе на те­ри­то­ри­ји Хр­ват­ске. Те чи­ње­ни­це ни­ка­ко не тре­ба пот­це­њи­ва­ти, већ их схва­ти­ти ве­о­ма озбиљ­но, ка­ко би се те мо­гућ­но­сти из­бе­гле.

Узи­ма­ју­ћи у об­зир на­ве­де­не чи­ње­ни­це, при­ли­ка је да се ви­ше­де­це­ниј­ски нео­сно­ва­ни про­пу­сти пре­ма ве­ли­ка­ни­ма Те­сли, Пу­пи­ну и Ми­лан­ко­ви­ћу ис­пра­ве на но­вој ло­ка­ци­ји, у згра­ди бив­шег пред­у­зе­ћа „Ју­го­шпед”, чи­ја је по­вр­ши­на до­вољ­на да се у њој фор­ми­ра­ју три стал­не му­зеј­ске по­став­ке – по­све­ће­не Ни­ко­ли Те­сли, Ми­хај­лу Пу­пи­ну и Ми­лу­ти­ну Ми­лан­ко­ви­ћу.

Др Пре­драг Пе­тро­вић,

на­уч­ни са­вет­ник, Бе­о­град